NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 1.Prvi pogled

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 1.Prvi pogled    Sat Jun 26, 2010 6:48 am

Ovo je bilo doba dana kada sam želeo da mogu da spavam....Srednja škola....Ili da li bi
pakao bila prava reč? Ako je postojao bilo koji način da se iskupim za svoje
grehe,ovo bi trebalo da se računa prema brojaču u nekoj meri. Jednoličnost nije
bilo nešto sa čime sam naviknut odrastao:svaki dan činio se nemoguće monoton u
odnosu na prethodni.
Predpostavljam da je za mene ovo neka vrsta spavanja-ako je spavanje označeno kao inertno stanje između perioda aktivnosti.
Otpočeo sam sa pukotinama u kreču u udaljenom uglu kafeterije,zamišljajuci na njima crteže
kojih nije bilo. To je bio jedan od načina da isključim glasove koji su mi žuborili u glavi kao vodopad.
Nekoliko stotina ovih glasova sam ignorisao iz dosade.kada je u pitanju ljudski um,sve sam to već čuo pre,a i posle.
Danas,sve misli su bile obuzete beznačajnom dramom oko pridošlice u malu masu studenata. Trebalo mi je tako malo da ih sve razradim.Video sam novo lice koje se ponavlja iz
jedne misli u drugu misao iz kroz svaki ugao.Samo uobičajna ljudska devojka.Ubuđenje
koje je nastalo oko njenog dolaska je bilo dosadno predvidivo-kao kada pokazujete sjajan predmet detetu. Pola momaka-ovnova su već zamišljali sebe zaljubljene u nju,samo zato što je ona bila nešto novo u šta mogu da gledaju. Još jače sam pokušao da ih isključim. Jedina četiri glasa koja sam blokirao više iz učtivosti nego iz naklonosti:moja porodica,dva brata i dve sestre,koji su se već bili navikli na nedostatak privatnosti u mom prisustvu,da
o tome zaista nisu ni razmišljali. Dao sam im onoliko privatnosti koliko sam
mogao. Pokušavao sam da ne slušam kada sam mogao da pomognem.
Koliko god da sam mogao da pokušavam,i dalje...znao sam.
Rosalie je razmišljala kao i obično o sebi.Pogledala bi prizor svog profila u odrazu
nečijih naočara,i uljuljkivala se u sopstveno savršenstvo. Rosalin um je bio plitak bazen sa nekoliko iznenađenja.
Emmett se durio zbog rvačkog meča koji je sinoć izgubio od Jaspera.Trebalo bi mu svo njegovo ograničeno strpljenje da pregura dok se školski dan ne završi,da organizuje
revanš.Nikada se nisam osetio nametljivo zbog slušanja Emmettovih misli,jer on
nikada ne razmišlja o nečemu što neće reći naglas ili učiniti.Jedino sam se
možda osećao krivim što čitam misli ostalih jer sam znao da postoje stvari koje
ne bi želeli da saznam. Ako je Rosalin um bio plitki bazen,onda je Emmettov bio
jezero bez senki,kristalno čisto.
A Jasper je...patio.suzbio sam uzdah.
Edwarde. Alice je pozvala moje ime u mislima i zaokupila moju pažnju. Bilo je isto
kao da je moje ime pozvano naglas. Bilo mi je drago što moje ime wiše nije
popularno-bilo je dosadno:kada bi bilo kad neko pomislio na nekog Edwarda,moja
glava bi se automatski okrenula....Sad nije. Alice i ja smo bili dobri u ovim
privatnim razgovorima.
Bilo je čudno da nas niko nije prozreo.zadržao sam svoj pogled na linijama u kreču.
Kako se drži?upitala me je. Namrštio sam se,samo mala promena u položaju mojih usta.ništa što bi nas odalo drugima.Lako sam mogao da se mrštim iz dosade.Alicin mentalni ton je sada bio uznemiren,i u njenim mislima sam video da je posmatrala Jaspera periferijskoj verziji.
-Postoji li opasnost?Nastawljala je da traži u neposrednoj budućnosti,klizeći
kroz izvore očigledne monotonije izvora mog izraza lica.
Lagano sam okrenuo glavu na levo kao da gledam u opeku na zidu,uzdahnuo,onda na
desno,natrag na šare na tavanici.Samo je Alice znala da sam vrteo glavom.Opustila se.
-Obavesti me ako postane previše loše.Pokrenuo sam samo oči,gore prema
tavanici,i ponovo dole.
-Hvala ti što radiš ovo.
Bilo mi je drago
što ne moram da joj odgovorim naglas.Šta bih rekao?,,zadovoljstvo mi je“.Teško
da je bilo to.Nisam uživao dok sam slušao Jasperova naprezanja.Da li je zaista
bilo neophodno eksperimentisati na ovaj način? Da li bi bilo lakše priznati da
on možda nikada neće moći da savlada žeđ kao što smo mi ostali mogli,i ne
gurati njegove granice? Zašto izazivati katastrofe?
Prošlo je dve nedelje od našeg poslednjeg lova. To nije bio beskrajno težak vremenski
interval,povremeno mala nelagodnost-ako ljusko biće priđe previše blizu ako
vetar duva u pogrešnom pravcu. Ali ljudi su se retko približavali. Instinkti su
im govorili ono što njihovi svesni umovi nikada ne bi razumeli-bili smo opasni.
Jasper je sada bio veoma opasan.
U tom trenutku je devojčica zastala kod stola najbližeg našem,da priča sa prijateljima. Zabacila je svoju kratku kosu boje peska,prolazeći prstima kroz nju. Grejalica je nanela
njen miris u našem smeru. Ja sam već navikao na način na koji me je taj miris
navodio da se osećam-suvo grebuckanje u mom grlu, praznina puna žudnje u mom
stomaku, grčenje mojih mišića, prekomerni otrov koji mi je ispunjavao usta...
Sve ovo je bilo uobičajno,obično lako da se ignoriše. Ali sada je bilo teže,sa jačim
osećanjima,duplirano,dok sam posmatrao Jasperovu reakciju. Dupla žeđ,pre nego
samo moja.
Jasper je dopustio da mu mašta izmakne.Zamišljao je to-zamišljao je sebe kako ustaje sa
mesta do Alice,i staje iza male devojčice. Zamišljao je kako bi se nagnuo na
nju, kako bi joj šaputao u uho, kako bi njegove usne dotakle rub njenog grla. Zamišljao
je kako bi topao osećaj stvorio tok njenog pulsa u njegovim ustima...
Šutnuo sam njegovu stolicu. Na trenutak su nam se susreli pogledi,onda je oborio pogled. Mogao sam da čujem stid ali i buntovnički rat u njegovoj glavi.
,,Izvini“-promrmljao je.
Slegnuo sam ramenima.
,,Ne bi ništa uradio“Alice je promrmljala,pogađajući njegovo ogorčenje.,,Mogla sam to da
vidim“.
Uzvratio sam grimasom koja ne bi odala njenu laž. Morali smo da se držimo zajedno,Alice i
ja. Bilo je lako,slušanje glasova ili gledanje vizija budućnosti. Dve nakaze među onima koji su već bili nakaze. Štitili smo obostrane tajne.
,,Malo će pomoći ako o njima razmišljaš kao o ljudima. Alice je predložila,svojim
visokim,muzikalnim glasom,prebrzim za ljudskoi uho ukoliko se bilo ko nađe
preblizu da čuje. ,,Zove se Vitni.Ima malu sestricu koju obožava.Njena majka je
zvala Esme na vrtnu zabavu,zar se ne sećaš?
,,Znam ko je ona“-Jasper je obrusio.okrenuo se i zurio kroz prozor koji je bio postavljen
ispod nastrešnice oko druge prostorije. Njegov glas je završio razgovor. Moraćemo da lovimo večeras. Bilo je smešno što smo se prepustili riziku kao što je ovaj,stavljajući njegovu snagu na probu,da bi ga učinili izdržljivim.Jasper je jednostavno mogao da prihvati svoje granice i da se drži unutar njih.Njegove već oformljene navike se nisu uklapale u naš odabrani način života:nije mogao da pogura sebe tim putem. Alice je tiho uzdahnula i ustala,noseći svoj poslužavnik sa hranom-svoj oslonac,zapravo-odlazeći i ostavljajući ga
samog. Znala je kada mu je bilo dosta njenog ohrabrivanja. Zaista Rosalie i
Emmett su bili nepodnošljivi što se tiče svoje veze,Alice i Jasper su bili ti
koji su znali raspoloženje onog drugog jednako dobro kao i svoje.Kao da su i
oni mogli da čitaju misli-samo misli jedno drugom.


Edward Cullen.


Refleksna reakcija. Okrenuo sam se na zvuk mog imena koje je pozvano,izgleda da ga ipak niko nije zvao,samo je pomislio. Moje oči su se na mali deo sekunde zaključale u
prostrane,čokoladno-braon ljudske oči usađene u bledo srcoliko lice. Znao sam to
lice,ali mislim da ga nisam video svojim očima do ovog trenutka. Bilo je u skoro
većini ljudskih glava danas. Nova učenica,Isabella Swan. Ćerka gradskog šefa
policije,dovedena da živi ovde situacijom oko starateljstva. Bella.ispravila bi
svakoga ko je koristio njeno puno ime...
Skrenuo sam pogled,ispunjen dosadom.Trebao mi je trenutak da shvatim da nije ona ta koja je pomislila moje ime.
Naravno da se već zatreskala u Cullenove,čuo sam kako se prva misao nastavlja.
Sada sam prepoznao,,glas“. Jessica Stanley.Prošlo je neko crème od kad me je poslednji put smarala svojim unutrašnjim brbljanjem.Kakvo je olakšanje bilo kada je prevazišla svoju neumesnu zaslepljenost. Bilo je skoro ne moguće pobeći njenim neprekidnim, smešnim sanjarenjima.Tada sam želeo da mogu da joj objasnim šta bi se zaista desilo kada bi joj moje usne I zubi iza njih prišli bilo gde. To bi ućutkalo te dosadne maštarije. Pomisao na njenu reakciju me je nasmejala.
To će joj mnogo dobra učiniti-Jessica je nastawila-Nije čak
ni lepa,ne razumem zašto Eric toliko zuri…ili Mike. Uzdrhtala je na pomen poslednjeg imena. Njena nova zaluđenost,opšte popularan Mike Newton je bio totalno nesvestan nje. Izgleda da uopšte nije bio ne svestan nove devojke.
Kao dete sa novom zaslepljujućom igračkom ponovo.Ovo je dotaklo pokvarenu ivicu Jessicinih misli. Izgleda da je spolja bila srdačna prema pridošlici dok joj je
prepričavala njihovo opšte poznato znanje o mojoj porodici. Mora da se nova učenica raspitivala za nas.
,,Svi danas gledaju u mene,takođe,Jessica je pomislila samozadovoljna.Nije li sreća što je Bella imala danas dva časa samnom. Kladim se da će Mike želeti da me pita kakva je…
Pokušao sam da isključim prazno brbljanje iz glave dok me sitničavost I otrcalost ne razbesne.
,,Jesssica Stanley prepričava novoj Swan devojci prljavu sapunicu o Cullenovima“ promrmljao sam Emmettu da mu skrenem pažnju. Zakikotao se uzdahnuvši. Nadam se da je dobro,pomislio je.
,,Zapravo,više je ne maštovito. Samo puki skandali. Ni trunka horora. Malo sam razočaran". A nova devojka? Da li je i ona razočarana u tračeve?
Oslušnuo sam da bih čuo šta ova nova devojka, Bella, misli o Jessicinoj priči. Šta je videla kada je pogledala u čudnu bledoliku porodicu koja je bila opšte izbegavana?
Bila je to neka vrsta moje odgovornosti,da saznam njenu reakciju.Ja sam bio osmatrač,da se tako izrazim,za moju porodicu. Da bih nas zaštitio.ako bi iko ikada postao
sumnjičav,mogao sam rano da nas upozorim i da nam obezbedim lako povlačenje.
Bilo je slučajnosti-neko ljudsko biće sa hiperaktivnom maštom bi u nama videlo likove iz
filma ili knjige.Obično bi pogrešili,ali bilo je bolje da se sklonimo negde, nego da bezbednost izlažemo opasnosti.
Jako,jako retko,neko bi pogodio.Nismo im davali vremena da testiraju njihovu hipotezu,jednostavno bi nestali,da bi postali ne više od zastrašujuće uspomene...Nisam ništa
čuo,mada sam prisluškivao jako blizu,gde je Jessicin neozbiljni,unutrašnji monolog nastawljao sa izlivanjem. Bilo je kao da ne postoji niko ko sedi pored nje. Kako neobično,da li se devojka pomerila? To nije tako itgledalo,kako je Jessica i dalje nastavila da joj brblja.
Pogledao sam čisto radi provere,osećajući se neuravnoteženo. Proveravanje nečega što je moj ekstra,,sluh“ mogao da mi kaže-to nije bilo nešto što sam uvek morao da radim.
Moj ljubopitljivi pogled je ponovo susreo te iste prostrane braon oči.Sedela je baš tamo gde je sedela i malo pre,posmatrajući nas,prirodna stvar koju je trebalo da radi, pretpostavio sam, dok ju je Jessica i dalje gostila o lokalnim tračevima o Cullenovima. Razmišljanje o nama bi takođe bilo prirodno.
Ali ja nisam mogao da čujem ni šapat.
Izazivajući toplo crvenilo u njenim obrazima oborila je pogled,stideći se jer je uhvaćena kako pilji u stranca.Bilo je dobro što je Jasper idalje gledao kroz prozor.nisam ni
želeo da pomislim šta bi ovaj lagani priliv krvi uradio njegovoj samokontroli.
Emocije su bile tako čiste na njenom licu,kao da su izgovorene preko njenog
čela:iznenađenje,dok je ne znajući upijala suptilna obeležja između njene vrste
i moje,radoznalo,dok je slušala Jessicinu priču,i još nešto više...opčinjenost? Ne
bi bio prvi put. Njima smo bili prelepi,našim izabranim žrtvama.I na kraju,stid
kada sam je uhvatio kako pilji u mene.I još uvek,međutim njene misli su bile
tako čiste u njenim neobičnim očima,neobičnim-zbog njihove dubine;braon oči su
obično izgledale ravno zbog njihove zatamljenosti...-Nisam mogao da čujem ništa
osim tišine sa mesta gde je sedela.
Uopšte ništa.Na trenutak sam osetio mučninu.Ovo nije bilo ništa sa čime sam se ranije sretao.Da li nešto nije bilo u redu samnom?Osećao sam se baš onako kao i uvek. Zabrinut,slušao sam jače.
Svi glasovi koje sam blokirao su iznenada odzvanjali u mojoj glavi.
...pitam se kakvu muziku voli...možda bih mogao da
pomenem taj novi CD...Mike Newton je razmišljao dva stola dalje,očiju fiksiranih na Belli Swan.
Vidi kako bulji u nju,zar mu nije dovoljno što pola devojaka u školi čeka na njega... Eric
Yorkie je razmišljao mutno,takođe oblećući oko devojke.
Užasno…misliš da je bila poznata ili tako nešto.Čak i Edward Cullen bulji u nju… Lauren Mallory je bila toliko ljubomorna,da je njeno lice,s pravom,trebalo da bude mračno
izmučene boje. I Jessica,hvališe se sa svojom novom najboljom drugaricom.Koja smejurija… Vitriol je nastavila da bljuje iz svojih misli.
…Kladim se da su je svi već pitali to.Ali voleo bih da razgovaram sa njom.Smisliću neko
originalnije pitanje...Ashley Dowling je sanjarila
…Možda će biti samnom na času španskog… June Richardson se nadao.
…stvari koje su mi ostale da uradim večeras.trigonometrija I test iz engleskog.Nadam se da će moja mama… Angela Weber,tiha devojka,čije su misli obično bile ljubazne,bila je
jedina za stolom koja nije bila opsednuta sa tom Bellom.Mogao sam da ih čujem
sve,svaku beznačajnu misao koja je prolazila njihovim mislima. Ali apsolutno
ništa od nove učenice sa varljivo komunikativnim očima. Naravno,mogao sam da
čujem šta je devojka rekla kada se obratila Jessici. Nisam ni morao da budem
sposoban da čitam misli da bih čuo njen nizak,čist glas na dalekoj strani duge
prostorije.
,,ko je dečko sa crvenkasto braon kosom?” čuo sam je kao pita,bacajući pogled ka meni iz ugla očiju,samo da bi brzo pogledala u stranu kada je primetila da i dalje zurim u nju.
Da sam imao vremena da se ponadam da će slušanje zvuka njenog glasa trebalo da mi pomogne oko određenog položaja prizvuka njenih misli,izgubljenih negde gde nisam mogao da ih dosegnem,bio bih razočaran.Obično su ljudima misli dolazile iste boje kao i njihovi glasovi,ali ovaj tihi,stidljivi glas je bio nepoznat,ni jedna od hiljade misli koje su skakutale
po sobi,bio sam siguran u to.Sasvim novo.
Oh,srećno,idijotkinjo.Jessica je pomislila pre nego što je odgovorila na devojčino pitanje
,,To je Edvard,božanstven je,naravno,ali ne troši vreme.on ne izlazi sa devojkama.Izgleda da nijedna devojka odavde nije dovoljno dobra za njega”-uzdahnula je.
Okrenuo sam glavu da prikrijem osmeh.Jessica I njene školske drugarice nisu imale pojma koliko su bile srećne što na nijednu od njih nisam naročito obratio pažnju.
Pored kratkotrajnog humora,osetio sam snažan impuls,ono što zaista nisam mogao da razumem.Mora da je imalo veze sa kraje Jessicinih zlobnih misli,kojih je nova devojka bila nesvesna…Osetio sam najčudniji nalet da iskoračim između njih,da zaštitim tu Bellu Swan od mutnih poslova Jessicinih misli.Kakva čudna stvar za osećanje.
Pokušavajući da neđem motivaciju iza impulsa,proučio sam novu devojku ponovo.Možda je to samo bio neki ukopan zaštitnički insktinkt-jak za slabe. Ova devojka je izgledala mnogo nežnije od njene nove školske drugarice. Njena koža je bila tako prozirna de je bilo gotovo nemoguće poverovati da bi joj ponudila mnogo odbrane od spoljnog sveta.Mogao sam da vidim ritmično pulsiranje njene krvi kroz vene ispod blede membrane…ali nisam
mogao da se skoncentrišem na to. Bio sam dobar u ovom životu koji sam izabrao,ali sada sam bio isto žedan kao i Jasper a nije bilo tačke koja bi mi izazvala iskušenje.Slab nabor se pojavio između njenih obrva da je izgledala totalno nepažljiva.
Bilo je neverovatno frustrirajuće!Skoro da sam mogao da vidim da joj je bilo napeto da sedi tamo,da razgovara sa strancima,da bude u centru pažnje.Mogao sam da razumem njenu stidljivost po položaju u kom je držala ramena koja su izgledala krhka,skoro
grbavo,kao da je svakog trenutka očekivala odbacivanje.I još uvek sam mogao da
samo nagovestim,da samo vidim,da samo zamislim.Nije bilo ništa osim tišine kod
neočekivane ljudske devojke.Nisam ništa mogao da čujem.Zašto?
Hoćemo li?“
Promrmljala je Rosalie,prekidajući moj pokušaj da se usresredim.
Skrenuo sam pogled od devojke sa osećajem olakšanja. Nisam želeo da nastavim da grešim u ovome-iritiralo me je.
I nisam želeo da izazovem nikakvo interesovanje u njenim skrivenim mislima jednostavno zato što su bile sakrivene od mene.Bez sumnje,kada budem odgonetnuo njene misli-a naćiću način da to uradim-bice lepe i beznačajne kao i druge ljudske misli. Nimalo
vredne napora koji bih uložio da ih dosegnem.
,,Pa,da li je novaljija već uplašena od nas?“ Emmett me je pitao još uvek čekajući odgovor na njegovo prethodno pitanje. Slegnuo sam ramenima. Nije bio zainteresovan da me
gnjavi za još informacija. Sada,da li bih ja trebalo da budem zainteresovan?
Ustali smo od stola i išetali iz kafeterije.
Emmett,Rosalie i Jasper su se pretvarali da su seniori:odsustvovali su sa časova.Ja sam igrao mlađu ulogu od njih. Nastavio sam na moj juniorski čas biologije,spremajući se
za dosadu. Bio je sumnjičav Gospodin Banner,čovek sa ne više od prosečnog
intelekta,trudio se da izbaci bilo šta u svojim predavanjima što bi iznenadilo
nekoga ko je zadržao drugi stepen u medicini.U učionici sam seo na svoje mesto
i ostavio moje knjige-podupirače,ponovo-nisu sadržale ništa što već nisam
znao-da tresnu preko stola.Bio sam jedini učenik koji je imao sto za
sebe. Ljudska bića nisu bila dovoljno pametna da znaju da me se plaše,ali
njihovi instinkti za preživljavanje su bili dovoljni da ih drže podalje.
Prostorija se lagano punila dok su navirali sa ručka.Nagnuo sam se natrag u svojoj stolici i
čekao da vreme prođe.Ponovo,želeo sam da mogu da spavam.Zato što sam razmišljao
o njoj,kada je Angela Weber uvela novu devoku kroz vrata,njeno ime se nametnulo
mojoj pažnji.
Bella je izgledala stidljivo isto koliko i ja.Kladim se da joj je današnji dan jako
težak.
Želim da mogu da joj kažem nešto...ali verovatno bi zvučalo glupo...
-"Da!" Mike Newton je pomislio okrećući se u svojoj stolici da posmatra devojku kao ulazi.
I dalje,sa mesta gde je stajala Bella Swan,ništa.Prazno mesto gde bi njene misli trebale da se nalaze me je iritiralo i obeshrabrivalo.
Približila se,hodajući prolazom pored mene da bi došla do nastavnikovog stola.
Jadna devojka:mesto do mene je jedino bilo slobodno. Automatski sam raščistio ono što
bi trebalo da bude njena strana stola,pokazujući moje zgomilane knjige. Sumnjam
da će se osećati veoma udobno ovde. Biće tu u toku dugog semestra-u svakom slučaju
u ovoj učionici. Možda ću kroz,sedenje pored nje, moči da isplivam na površinu
njene tajne...ne da mi je ikada ranije trebala neposredna blizina...ne da ću
naći bilo šta što je vredno čuti...
Bella Swan je zakoračila u tok gnevnog vazduha koji je išao pravo ka meni iz ventilatora.
Njen miris me je pogodio kao razarajuća lopta,kao podivljali malj.nije postojala slika dovoljno nasilna da iskaže snagu onoga što mi se desilo u tom trenutku.
U tom trenutku,nisam bio nimalo blizak ljudskom biću koje sam nekada bio. Ni traga
komadićima ljudskosti kojima sam upravljao da prekrijem sebe u ostatku.
Bio sam predator.Ona je bila moj plen.Nije postojalo ništa na svetu osim istine.nije
bilo prostorije pune svedoka-oni su već bili kolateralna šteta u mojoj glavi.misterija
njenih misli je bila zaboravljena.njene misli nisu predstavljale ništa,pošto
neće nastaviti još dugo da razmišlja.
Bio sam vampir,a ona je imala najslađu krv koju sam onušio u osamdeset godina.Nisam ni pomislio da ovakav miris može da postoji.Da sam to zaista znao,mnogo pre bih nestao
tražeći ga.Pročešljo bih planetu u potrazi za njom.Mogao sam da zamislim
ukus...Žeđ je gorela kroz moje grlo kao vatra.Moja usta su bila ispečena i
suva...sveži naliv otrova nije učinio ništa da razbije ovo osećanje.Moj stomak
se vrteo glađu,koja je bila odjek za žeđ.Moji mišići su se nabrekli da
popucaju.Ni puna sekunda nije prošla.I dalje je išla istim koracima koji su je
vodili niz vetra od mene.Kako su njena stopala dotakla zemlju,njene oči su
skliznule prema meni,pokret koji je trebalo da bude sasvim nečujan.Njen brz
pogled je sreo moj,i video sam sebe u odrazu prostranog ogledala njenih
očiju.Šok njenog lica koji sam opazio spoasao ju je par trnovitih
trenutaka.Nije ih učinila lakšim.Kada je procenila izraz na mom licu,krv je
nadošla u njene obraze ponovo,pretvarajući njenu kožu u najukusniju bolju koju
sam ikada video.miris je bio gusta izmaglica u mom mozgu.skoro da sam jasno
mogao da razmišljam kroz njega.Misli su mi pobesnele,odolevajući
kontroli,nerazgovetne.Sada je hodala brže,kao da je razumela potrebu da
pobegne.Njena žurba ju je učinila nespretnom,posrnula je i spotakla se
unapred,umalo padajući na devojku koja je sedela ispred mene.Ranjiva,slaba.Čak
i previše za ljudsko biće.Pokušavao sam da se usresredim na lice koje sam video
u njenim očima,lice koje sam sa odvratnošću prepoznao.Lice čudovišta u
meni-lice koje sam odbijao decenijama sangom i besprekornom disciplinom.Kako je
lako sada isplivalo na površinu.Miris se ponovo uskovitlao oko
mene,rasterivajući moje misli i skoro me isteravajući sa mog mesta.
Ne.
Moja ruka se držala ispod ivce stola dok sam pokušavao da održim sebe na stolici.Drvo nije
bilo doraslo zadatku.Moja ruka se prolomila kroz dijagonalu i razdvojila se sa šakom
miscepkanog iverja,ostavljajući oblik mojih prstiju ugraviranih u preostalo drvo.
Uništi dokaze.To je bilo osnovno pravilo.Brzo sam razdrobio ivice oblika sa mojim
otiscima,ostavljajući samo dronjavu rupu i hrpu strugotina na podu,koje sam
pokrio stopalom. Uništio dokaze. Kolateralna šteta...
Znao sam šta bi trebalo sada da se desi.Devojka bi trebala da sedne pored mene i ja bih trebao da je ubijem.Nevini posmatrači sa strane u ovoj učionici,ostalih 18 dece i
jedan čovek,ne bi mogli da napuste ovu sobu,kada bi videli šta bi trebalo
uskoro da vide.
Završio sam na misli šta moram da uradim.Čak i u mojim najgorim mislima,nikada nisam počinio ovakvu grozotu.Nikada nisam ubio nevine,ne u preko 8 decenija.A sada sam
planirao da pokoljem dvadesetoro odjednom.Lice čudovišta u ogledalu mi se
rugalo.Čai i ako se jedan deo mene ježio od čudovišta,drugi deo je planirao
to.ako bi prvo ubio devojku,imao bi samo deset ili dvadeset sekundi sa njom pre
nego što bi ljudi u prostoriji reagovali.Možda malo duže,ako ne bi na početku
shvatili šta radim.ona ne bi imala vremena da vrišti ili oseti bol;ne bih je
surovo ubio.Toliko sam mogao da dam ovoj strankinji sa njenom užasno poželjnom
krvlju.
Ali onda bih morao da ih sprečim da pobegnu.Ne bih morao da se brinem oko prozora,previše je visoko i mali su da obezbede beg za bilo koga.Samo vrata-blokiraj ih i bilo bi zarobljeni.Bilo bi sporije i teže,pokušavanje da ih sve uništim dkada budu
panični i u gužvi,pomerajući se u strahu.Nije nemoguće,ali biće mnogo više
buke.Vreme za gomilu vriske.Neko bi čuo,...i ja bi bio primoran da ubijem još
više nevinih u ovom crnom času.i njena krv bi se ohladila,dok poubijam ostale.
Miris me je kažnjavao,zatvarajući moje grlo suvam grebuckanjem...Svedoci pre
svega.Zabeležio sam to u glavi.bio sam u sredini prostorije,u najudaljenijem redu
pozadi.Prvo ću zauzeti svoju desnu stranu.Mogao sam da polomim četiri ili pet
njihova vrata u sekundi,procenio sam.Ne bi bilo bučno.Desna strana bi bila
srećna strana;ne bi me videli da dolazim.krećući se napred i pokrivajući levu
stranu,oduzelo bi mi,najviše,pet sekundi da okončam svaki život u ovoj
prostoriji.Dovoljno za Bellu Swan da vidi,ukratko,šta joj se sprema.Dovoljno za
nju da oseti strah.Dovoljno za nju,možda,ako je šok ne bi zaledio u mestu,da
vrišti.Jedan mekani vrisak zbog koga niko ne bi trčao.
Duboko sam uzdahnuo,a miris je bio vatra koja je kuljala kroz moje suve vene,sagorevajući od mojih grudi do jetre svaki bolji impuls na koji sam bio sposoban.Baš sad se okretala.Kroz par sekundi,trebala bi da sedne nekoliko inča od mene.Čudovište u
mojoj glavi se nasmejalo isčekivajući.
Neko je uz lupnjavu zatvorio fasciklu sa moje leve strane,Nisam podigao pogled da vidim
koje je od prokletih ljudskih bića to bilo. Ali gest je poslao talas običnog,nemirišljavog vazduha lebdeći preko mog lica.Na jedan kratki trenutak,bio sam sposoban da čisto razmišljam.U tom vrednom trenutku,video sam dva lica u mojoj glavi,licem u lice.
Jedno je bilo moje,ili je bar bilo;čudovište crvenih očiju koje je ubilo toliko ljudi,da sam
prestao da brojim.Racionalne,osuđene ubice.Ubica ubicâ,ubica drugog,manje
moćnog čudovišta.Bio je to dobar kompleks,priznao sam to-odlučujući ko
zaslužuje kaznu smrću.Bo je to kompromis sa samim sobom.Hranio sam se ljudskom
krvlju,ali samo neodređenom definicijom.Moje žrtve su bile,ukratko,malo veći
ljudi nego što sam ja bio.Drugo lice je bilo Carlisleovo.Nije bilo sličnosti
između dva lice.Bili su svetli dan i tamna noć.Nije ni bilo razloga za
sličnošću. Carlisle nije bio moj otac na osnovnoj biološkoj osnovi.Nismo delili
iste osobine.Sličnost u našoj boji je bio proizvod onoga što smo bili,svaki
vampir ima istu ledeno bledu kožu.
Sličnost u bolji naših očiju je bila još jedna stvar-odraz obostranog izbora.I još uvek,mada
nije bilo osnove za sličnost,zamišljao sam de je moje lice počelo da odražava
njegovo;u graničnom slučaju,u poslednjih sedamdesetak godina,kada sam preuzeo
njegov izbor i krenuo njrgovim stopama.Moje osobine se nisu izmenile,ali
izgledalo mi je kao da je neka od njegovih mudrosti obeležila moje
izražavanje,da je malo njegove samilosti moglo da bude preneseno u oblik mojih
usana,i nagoveštaj njegove smirenosti je bio primetan na mojim obrvama.
Svi ovi sitni dokazi su se izgubili u licu čudovišta.Kroz nekoliko trenutaka,u meni ne bi
ostalo ništa što bi moglo da odrazi godine koje sam proveo sa mojim
osnivačem,mojim mentorom,mojim ocem na svaki način koji se računao.moje oči bi
zasvetlele crveno kao đavolje;sve sličnosti bi zauvek bile izgubljene.U mojoj
glavi me Carlisleove ljubazne oči nisu osuđivale.Znam da bi mi on oprostio za užasnu
stvar koju bih uradio.Zato što me je voleo.Zato što je mislio da sam bolji nego
što jesam.i on bi me i dalje voleo,čak i kada bi mu sada dokazao pogrešno.Bella
swan je sela u stolicu do mene,njeni pokreti odlučni i ispunjeni-strahom?-i
miris njene krvi se rasprsnuo kao neumoljivi oblak oko mene.
Dokazao bi svom ocu da greši u vezi mene.Prezir te činjenice me je pekao isto toliko kao i
vatra u grlu.Odmaknuo sam se od nje s mrskošću-užasnut čudovištem koje je
čeznulo da je uzme.Zašto je morala da dođe ovde?Zašto je morala da
postoji?Zašto je morala da uništi malo mira koji sam imao u svom
ne-životu?Zašto je ovo pogoršavajuće ljudsko biće ikada rođeno?Uništila bi
me.Okrenuo sam glavu od nje,kao iznenadno ljut,bezrazložna mržnja je kuljala
kroz mene.ko je bilo ovo stvorenje?Zašto mene,zašto sad?Zašto sam morao da
izgubim sve žato što se desilo da je izabrala da se pojavi u ovom bezizglednom
gradu?Zašto je morala da dođe ovde!
Nisam želeo da budem čudovište!Nisam želeo da pokoljem ovu sobu punu bezopasne dece!Nisam želeo da izgubim sve što sam stekao u životu žrtvovanjem i odricanjem!
Nisam morao!Nije mogla da me natera!!!
Problem je bio miris,skriveno dozivajući miris njene krvi.Da je samo postojao način da se
oduprem...kada bi samo drugi nalet svežeg vazduha razbistrio moje misli.Bella
Swan je zatresla njenom dugom,gustom kosom boje mahagonija u mom pravcu.
Da li je poludela?Bilo je baš kao da ona ohrabruje čudovište!Ruga mu se!nije bilo
prijateljskog povetarca da sada oduva miris od mene.Uskoro će sve biti izgubljeno.Ne,nije
bilo pomoćnog povetarca.Ali nisam morao da dišem.zaustavio sam nalet vazduha u
plućima;olakšanje je bilo trenutno,ali nedovoljno.Idalje sam imao sećanje na
miris u mojoj glavi,njegov ukus na kraju mog jezika.Zadugo neću moći da izdržim
čak ni tokliko.Ali možda ću moći da izdržim sat vremena.Jedan sat.dovoljno
vremena samo da izađem iz ove prostorije pune žrtava,žrtava koje možda ne
moraju da budu žrtve.ako budem mogao da izdržim jedan dug sat.Bilo je to
neprijatno osećanje,ne disati.mom telu nije potreban kiseonik,ali otišlo je
protiv mojih instinkta.Shavatio sam da kada sam napet mogu da omirišem više
nego što mogu da urade moja druga čula.Ono je i vodilo inicijativu u lovu,ono
je bilo prvo upozorenje u slučaju nevolje.nikada ne nalazim često na nešto što
je opasno koliko i ja,ali samozaštita je bila jaka kod moje vrste kao i kod
prosečnog čoveka.Neprijatno,ali podnošljivo.podnošljivije od osećanja njenog
mirisa i ne zarivanja mojih zuba kroz njenu divnu,tanku,prozirnu kožu do
vrelog,vlažnog pulsiranja-Sat vremena!Samo sat vremena!Ne smem da mislim na
miris,na ukus.Tiha devojka je držala kosu između nas,nažinjući se napred tako
da joj se rasipala preko fascikle.Nisam mogao da joj vidim lice,da pokušam da
pročitam osećanja na njenom čistom,dubokom licu.Da li je ovo bio način na koji
je izdala njene fantastične pletenice između nas?Da sakrije te oči od mene?Iz
straha?Iz stida?Da sakrije njene tajne od mene?Moja oformljena iritacija zbog
nemoćnosti pred njenim bezvučnim mislima je bila slaba i bleda u poređenju sa
potrebom-i mržnjom-koja me je sada prožimala.Pošto sam mrzeo ovo nežno žensko
dete pored mene,mrzeo je sa svom toplinom sa kojom sam zakačio prethodnog
mene,ljubav moje porodice,moje snove da postanem neko bolji od onoga što sam
bio...Mrzeći je,mržeći način na koji je učinila da se osećam-malo je
pomoglo.Da,iritacija koju sam osetio ranije je bila slaba,ali to je,takođe,malo
pomoglo.Zakačio sam bilo koje osećanje koja me je uništavala zbog zamišljanja
kakav ukus bi mogla da ima...
Mržnja i iziritiranost.Nestrpljivost.Da li bi ovaj sat mogao nikada da ne prođe?A kada
bi se sat završio...onda bi ona otšetala iz prostorije.I šta bih ja uradio?Mogao
sam da se predstavim.Zdravo,ja sam Edward Cullen.Mogu li da te otpratim na tvoj
sledeći čas?rekla bi da.To bi bila klasična stvar koju bi uradila.Iako me se
već plaši,kako sam predpostavljao,pratila bi razgovor i hodala pored mene.Bilo
bi dovoljno lako da je odvedem u pogrešnom pravcu.Rub šume je posezao kao prst
da dodirne zadnju igao parkirališta.Mogao bih da joj kažem da sam zaboravio
knjigu u kolima...Da li bi iko primetio da sam ja bio poslednja osoba sa kojom
je viđena?Padala je kiša,kao i obično;dva tamna kišna kaputa koja su pogrešila
put ne bi privukla previše interesovanja,ili me razotkrila.Izuzev da nisam bio
jedini student koji je danas bio svestan njue-zaista niko nije bio plikovito
svestan nje koliko ja.Mike newqton je,jedino,bio svestan svakog pomicanja njene
težine kako se vrpoljila na stolici-bilo joj je neudobno tako blizu mene,baš kao
što bi bilo bilokome,baš kao što sam očekivao pre nego što je njen miris
uništio sve dobronamerne brige.Mike newton bi primetio ako bi napustila
učionicu samnom.ako bi izdržao sat vremena,da li bi mogao da izdržim 2?Odustao
sam u vatrenom bolu.Otišla bi kući u praznu kuću.Šef policije Swan radi ceo
dan.Poznavao sam njegovu kuću,kao što sam poznavao svaku kuću u malom
gradu.Njegova kuća je bila ugnežđena baš preko puta gustog drveća,bez bližih
komšija.Čak i kada bi imala vremena da vrisne,što neće,ne bi bilo nikoga da
čuje.to bi bio odgovoran način da završim sa ovim.Nestao bih 7 decenija bez
ljudske krvi.ako zadržima dah,moglo bi da potraje 2 sata.I kada je budem imao
samu,ne bi bilo šanse da bilo ko drugi nastrada.i ne bi bilo razloga da žurim
iz iskustvo,čudovište u mojoj glavi se složilo.Bilo bi prevrtljivo da mislim da
ću spašavanjem devetnaestoro ljudi iz ove prostorije snagom i strpljenjem,bio
manje čudovište kada budem ubio ovu nevinu devojku.
Premda sam je mrzeo,znao sam da je moja mržnja nepravedna.Znao sam da sam ono što sam zaista mrzeo bio ja...!
I mrzeo bih nas oboje mnogo više kada bi ona bila mrtva.Pregurao sam sat na ovaj
način-razmišljajući o najboljem načinu da je ubijem.Pokušavao sam da izbegnem
sam da zamišljam stvarnu radnju.To bi možda moglo da bude previše za mene:mogao
bih da izgubim bitku i završim ubijajući svakoga u krugu.Tako da sam samo
isplanirao strategiju,i ništa više.To me je nosilo kroz čas.Jednom,pri
kraju,virnula je ka meni kroz tečan zid njene kose.Mogao sam da osetim
nepravednu mržnju koja je gorela kroz mene dok sam susreo njen pogled-video sam
odraz mržnje u njenim uplašenim očima.Krv je obojila njene obraze i pre nego
što je uspela da se sakrije ponovo u svojoj kosi,i skoro da sam bio izgubljen.Ali
zvono je zazvonilo.Spašen zvonom,kako uobičajeno.Oboje smo bili
spašeni.Ona,spašena od smrti,spašen da za samo kratko vreme ne budem košmarno
stvorenje kog sam se plašio i mrzeo.
Nisam mogao da hodam polako koliko sam trebao dok sam hitao iz prostorije.Da me je iko
gledao,mogao bi da posumnja da nešto nije bilo u redu sa mojim hodom.Niko mi
nije pridavao pažnju.Sve misli ljudi su se i dalje vrtele oko devojke koja je
bila osuđena da umre kroz manje od sat vremena.Sakrio sam se u kolima.Nisam
voleo da razmišljam o sebi kako moram da se krijem.Kako kukavički je
zvučalo.Ali sada je to bio slučaj bez pitanja.
Više mi nije ostalo discipline da budem oko ljudi.previše se usresređujući na moje napore da ne ubijem jednu od njih nije mi ostavila nimalo izvora da odolim ostalima.Kakvo
traćenje bi to bilo.ako sam bio prepušten čudovištu,takođe bih mogao da poraz
učinim dostojnim.Pustio sam CD sa muzikom koja me je obično smirivala,ali ovaj
put sa uradio malo za sebe.Ne,ono što je sada najviše pomoglo bio je hladan,vlažan,čist
vazduh koji je navirao sa laganom kišom kroz moj otvoren prozor.Mada sam mogao
da se setim mirisa krvi Belle Swan savršeno jasno,udisanje čistog vazduha je
bilo kao čišćenje unutrašnjosti mog tela od te zaraze.
Ponovo sam bio zdrav.Ponovo sam mogao da razmišljam.I ponovo sam mogao da se borim.Mogao sam ponovo da se borim sa onim što nisam želeo da budem.
Nisam morao da idem njenoj kući.Nisam morao da je ubijem.Očigledno,bio sam racionalno,razumno stvorenje,i imao sam izbor.Uvek je postojao izbor.
Nisam se osetio na taj način u učionici...ali sada sam bio daleko od nje.Možda,ako je
veoma,veoma pažljivo budem izbegavao,neće biti potrebe da mi se život
promeni.Sredio sam stvari na način koji mi se sada dopadao.Zašto bi trebalo da
dozvolim da dosadan i ukusan niko to uništi?
Nisam morao da razočaram oca.Nisam morao da izazovem stres mojoj majici,brigu...bol.Da,to bi povredilo moju usvojenu majku takođe.A esme je bila tako ljubazna,tako nežna i meka.Izazivanje bola nekome kao što je Esme je bilo zaista neoprostivo.Kako je ironično to što sam želeo da zaštitim ovu ljudsku devojku od bezvredne,bezube pretnje izopačenih misli Jessice Stanley.Ja sam bio poslednja osoba koja bi ikada stajala kao zaštitnik Isabelle Swan.Njoj nikada ne bi bila potrebna
zaštita od ničega više nego što joj je trebala od mene.Gde je bila
Alice,iznenada sam se upitao.zar me nije videla kako ubija swan devojku na
gomilu načina?Zašto nije došla da pomogne-da me zaustavi ili da mi pomogne da
uklonim dokaze,šta god?Da li je bila toliko preokupirana posmatranjem nevolja
za Jaspera da je propustila ovu užasniju mogućnost?Da li sam ja bio jači nego
što sam mislio?
Da li zaista ne bi bišta uradio ovoj devojci?
Ne.Znao sam da to nije istina.Mora da je Alice bila jako skoncentrisana na Jaspera.Potražio sam na odredištu na kom sam znao da će biti,u maloj zgradi napravljenoj za časove
engleskog.Nije mi trebalo mnogo da lociram njen poznati,,glas“.I bio sam u
pravu.
Svaka njena misao je bila okrenuta Jasperu,detaljno posmatrajući njegove male izbore
minutima.Poželeo sam da mogu da je pitam za savet,ali u isto vreme,bilo mi je
drago što nije znala na šta sam bio sposoban.Što je bila nesvesna masakra koji
sam razmotrio prošlih sat vremena.
Osetio sam novi požar kroz moje telo-požar stida.Nisam želeo da niko od njih zna.Ako bih mogao da izbegavam Bellu Swan,ako bih mogao da ne rukovodim da je ubijem-čak i ako
sam to mislio-čudovište bi obavilo i škrgutalo svojim zubima u porazu-i niko ne
bi morao da zna.Ako bih mogao da se udaljim od njenog mirisa...
Nije postojao razlog da bar ne pokušam.Dobro izaberem.Da pokušam da budem ono što je Carlisle mislio da jesam.
Poslednji sat škole je bio skoro gotov.Odlučio sam da već jednom sproveem moj novi plan u delo. Bolje to nego sedenje ovde na parkingu gde bi ona mogla da prođe i uništo
moj pokušaj.ponovo sam osetio neopravdanu mržnju prema devojci.mrzeo sam što je
nesvesno imala moć nadamnom.Što je mogla da ne natera da budem ono što
prezirem.
Hodao sam brzo-malo prebrzo,ali nije bilo svedoka-na malom kampusu do kancelarije.Nije
bilo razloga da susretnem Bellu Swan.Izbegavao bih je kao nesreću,što je i
bila.
Služba je bila prazna izuzev sekretarice,koju sam i želeo da vidim.Nije primetila moj tihi
ulazak.
,,Gospođice Cope?“
Žena sa neprirodno crvenom kosom je podigla pogled i iskolačila oči.To ih uvek uhvati
nespremne,male znakove koje nisu mogle da shvate,bezobzira koliko puta su
ranije videle nekoga od nas.
,,Oh“,zadihala se,malo usplahireno.Poravnala je majcu. Glupo,pomislila je.Star je tek toliko da bi mi bio sin.Previše je mlad da razmišljam na taj način...
,,Zdravo Edwarde.Šta mogu da učinim za tebe?“,trepnula je kroz debela stakla naočara.
Neprijatno.Ali znao sam kako da budem šarmantan kada sam želeo da budem.Bilo je lako,s obzirom da sam odmah mogao da znam kako je moj ton ili gest prihvaćen.
Nagnuo sam se napred i susreo njen pogled,kao da sam se udubio u dubinu malih,braon očiju.Njene misli su već lepršale.Ovo bi trebalo da bude jednostavno.
,,Pitao sam se da li biste mogli da mi pomognete oko mog rasporeda?“,rekao sam mekim glasom koji sam koristio da ne plašim ljude.Čuo sam da je srce počelo ubrzano da joj kuca.
,,Naravno Edwarde.Kako mogu da pomognem?“.Previše mlad,previše mlad,pevušila je
sebi.Naravno,pogrešno.Bio sam straiji od njenog dede.Ali prema mojoj vozačkoj
dozvoli,bila je u pravu.
,,Pitao sam se da li mogu da se prebacim sa biologije na viši nivo prirodnih nauka,možda fiziku?
,,Da li postoji neki problem sa gospodinom Bannerom,Edwarde?“
,,Uopšte ne,samo,već sam učio ovo gradivo....“
,,U onoj naprednoj školi u koju ste svi išli na Aljasci,tačno.“stisnula je usne dok je
razmišljala o ovome.Oni bi svi trebali da budu na fakultetu.Čula sam da se
nastavnici žale.Savršene ocene,nikada ne oklevaju u odgovoru,nikada pogrešan
odgovor na testu-kao da pronalaze način da prepisuju u svakom predmetu.Gospodin
Vorner bi radije poverovao da bilo ko prepisuje na testu,nego da je učenik
pametniji od njega.Mogu da se kladim da im majka pomaže oko učenja...
,,Ustvari Edwarde,fizika je malo prepuna sada.“
Gospodin Banner mrzi da ima više od dvadesetpetoro učenika u razredu.
,,Ne bih smetao...“
Naravno da ne.Ne savršeni Cullen.,,Znam to Edwarde,ali jednostavno nema dovoljno mesta....“
,,Da li bih onada mogao da odustanem od tog časa?mogao bi da iskoristim to vreme za samostalno učenje“.
,,Da odustaneš od biologije?“usta su joj se otvorila.To je ludost.Koliko je teško da sediš na
času čije gradivo već znaš?Mora da postoji neki problem sa gospodinom
Bannerom.Pitam se da li bi trebalo da popričam sa tobom u vezi toga?
,,Nećeš imati dovoljno poena da diplomiraš.“
,,Nadoknadiću to sledeće godine.“
,,Možda bi trebalo da porazgovaraš sa roditeljima o tome“.
Vrata su se otvorila iza mene,ali ko god da je bio nije razmišljao o meni,pa sam ignorisao
dolazak i skoncentrisao se na gospođicu Cope.Lagano sam se nagnuo bliže,Raširio
sam oči.Ovo bi bolje radilo da su bile zlatne a ne crne.crnilo plaši ljude,kao
što bi trebalo.
,,Molim vas gospođice Cope.“napravio sam glas onoliko sladak i uverljiv koliko je mogao da
bude-i to je moglo dabude prilično uverljivo.
,,zar ne postoje neke druge sekcije na koje bi mogao das e prebacim?Siguran sam da postoji negde prazno mesto.Šest časova biologije ne bi mogla da bude jedina opcija...“.
Nasmejao sam joj se.pažljivo da ne otkrijem previše zube jer bi je preplašili,puštajuci da mi ovaj izraz omekša lice.
Njeno srce je lupalo brže.Previše mlad,ljutito je podsetila sebe.
,,Pa,možda bih mogla da razgovaram sa Bobom,mislim,gospodinom Bannerom.mogla bi da vidim ako...“
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 1.Prvi pogled    Sat Jun 26, 2010 6:49 am

Samo sekunda je bila potrebna da promeni sve:atmosferu u prostoriji,moju misiju ovde,razlog zbog kog sam se nagnuo prema crvenokosoj ženi...Ono što je ranije bilo za jednu svrhu,sada je bilo za sasvim neku drugu...
Sekunda je bila potrebna da Samantha Wells otvori vrata i ubaci kartu sa izostancima u korpu pored vrata i ponovo projuri napolje,žureći da što pre ode van škole.
Sekunda je bila potrebna da iznenadni nalet verta kroz otvorena vrata naleti na mene.sekunda je bila potrebna da shvatim zašto me prva osoba koja je prošla kroz vrata nije prekinula svoojim mislima.Okrenuo sam se,mada nisam ni morao da bih bio siguran.Okrenuo sam se lagano,boreći se da
kontrolišem mišiće koji su mi se protivili.
Bella Swan je stajala pored vrata,leđima oslonjena o zid,sa parčetom papira stegnutim u
rukama.njene oči su bile još šire kada je videla moj divlji,neljudski pogled.
Miris njene krvi je prožimao svaki delić vazduha u sićušnoj,vreloj prostoriji.Grlo je počelo da mi gori.Čudovište je ponovo zabljesnulo prema meni iz ogledala njenih
očiju,prikriveno zlo.Moja ruka je oklevala u vazduhu iznad šaltera.Ne bi morao
da se krećem u cilju da posegnem preko njega i udarim glavu gospođice cope u
njen sto dovoljno snažno da je ubijem.Dva života je bolje nego
dvadeset.Razmena.Čudovište je željno i gladno čekalo da to uradim.Ali uvek je
postojao izbor-morao je da postoji.
Prekinuo sam pokrete mojih pluća,i fiksirao Carlisleovo lice ispred mojih očiju.Ponovo sam
se okrenuo gospođici Cope i čuo njeno unutrašnje iznenađenje zbog promene u
izrazu mog lica.Udaljila se od mene,ali njen strah se nije formirao u povezane
reči.
Koristeći svu kontrolu koju sam stekao decenijama samoodricanja,načinio sam jednak i ljubazan glas.Bilo je ostalo još toliko vazduha u mojim plućima da još jednom
progovorim.jureći kroz reči.
,,Onda nema veze.Vidim da je to nemoguće.Mnogo vam hvala na vašoj pomoći“.
Jurnuo sam i pokrenuo sebe iz prostorije,pokušavajući da ne osetim toplokrvno srce u
devojčinom telu,dok sam prolazio na samo milimetar od nje.
Nisam se zaustavio dok nisam bio u kolima,krećući se prebrzo pri povratku.Većina ljudi
je već otišla,tako da nije bilo mnogo svedoka..Čuo sam učenika sa 4.,D.J.
Gareta,kako primećuju,i onda zanemaruju...
Odakle su se Cullen pojavo-kao da se pojavio ni iz čega.evo me ponovo maštam.Mama mi uvek kaže...
Kada sam uklizao u Volvo,ostali su već bili tu.Pokušao sam da kontrolišem disanje,ali udisao sam svež vazduh kao da me je neko gušio.
,,Edwarde?“,alice je pitala,zabrinutog glasa.
Zavrteo sam glavom prema njoj.
,,Dođavola,šta se tebi desilo?“,emmet je pitao,rastrojen na trenutak,zbog činjenice da Jasper nije bio raspoložen za revanš.
Umesto odgovora,ubacio sam auto u rikverc.Morao sam da se gubim sa ovog mesta pre nego što bi Bella Swan mogla da me ovde takođe prati.moj lični demon,koji me
proganja...Cimnuo sam kola napred i ubrzao.dostigao sam četrdeset i pre nego
što sam bio na putu.Na putu,dostigao sam sedamdeset i pre nego što sam stigao
da krivine.Bez gledanja,znao sam da su Emmett,rosalie i Jasper zurili u
Alice.Slegla je ramenima.Nije mogla da vidi ono što se desilo,samo ono što je
dolazilo.
Sada je pogledala unapred za mene.Oboje smo obradili ono što je videla u glavi,i oboje smo bili iznenađeni.
,,Odlaziš?“,prošaputala je.
Ostali su sada zurili u mene.
,,Da li odlazim?“,procedio sam kroz zube.
Onda je videla kako se kolebam oko odluke,i druga opcija je odvela moju budućnost u mračnijem pravcu.
,,Oh“.
Bella Swan,mrtva.Moje oči crvene od krvi se presijavaju.Potraga koja bi
usledila.Vreme za koje bismo pažljivo čekali dok ne postane bezbedno da ponovo
počnemo iz početka...
,,Oh!“,rekla je ponovo.Slika je postajala preciznija.Po prvi put sam video unutrašnjost kuće
šefa policije Swana,Bellu u maloj kuhinji sa žutim ormarima,okrenutu leđima dok
sam je uhodio iz senki...dozvoljavajući mirisu da me vuče ka njoj...
,,Prestani!“,prostenjao sam,nisam mogao više da podnesem.
,,Izvini“.Šaputala je,raširenih očiju.
Čudovište se radovalo.
Vizija u njenoj glavi se ponovo promenila.prazan auto-put po noći,drveće sa strane presvučeno u sneg,blješteći pri brzini od skoro tristapedeset kilometara na čas.
,,nedostajaćeš mi“,rekla je,,Nije bitno koliko kratko vreme na koje ćeš otići“.
Rosalie i Emmett su razmenili prestrašene poglede.
Skoro smo bili kod skretanju na dug put koji je vodio do naše kuće.
,,Ostavi nas ovde“,pokazala je.,,Trebao bi sam da kažeš Carlisleu“.
Klimnuo sam,auto je zaškripao zbog iznenadnog zaustavljanja.
Emmett,Rosalie i Jasper su izašli u tišini;Nateraće Alice da im objasni kada budem otišao.Alice mi je dotakla rame.
,,Uradićeš pravu stvar“,promrmljala je.Ovaj put nije bila vizija-već naređenje.
,,Ona je Charlieva jedina porodica.To bi i njega ubilo,takođe“.
,,Da“,rekao sam,slažući se samo sa poslednjim.
Skliznula je da se pridruži ostalima,obrve su joj se spajale u bojaznosti.Stopili su se sa
šumom,izvan pogleda i pre nego što sam okrenuo kola.
Ubrzao sam nazad prema gradu,i znao sam da će vizije u alicinoj glavi blještati iz tamnih u
svetle kao živa svetlost.Dok sam vozio devedeset nazad u Forks,nisam bio
siguran kuda idem.Da kažem ocu zbogom?Ili da prigrlim čudovište u meni?Put je
preleteo pod mojim gumama.

Ne,” Džesika joj je rekla, I ja sam znao da je
želela da je mogla reći da – kako ju je mučilo iznutra, moje zurenje –
iako tome nije bilo ni traga u njenom glasu, ,,Zar bi trebalo da bude?”


,,Mislim da mu se ne sviđam,” devojka prošaputa natrag,
polažuci glavu na svoju ruku, kao da je odjednom bila umorna. Probao
sam da shvatim pokret, ali mogao sam samo da nagađam. Možda jeste bila umorna.

,,Kalenovima se niko ne sviđa,” Džesika ju je ubedila. ,,Pa, oni ne primećuju nikoga dovoljno da im se svidi.” Nikad nisu. Njena misao bila je mrmljanje puno žalbe. ,,Ali on I dalje zuri u tebe.”

,,Prestani
da ga gledaš,” devojka reče zabrinuto, podižući svoju glavu s ruke kako
bi se uverila da je Džesika poslušala naredbu.

Džesika se zakikotala, ali uradila kako je ova tražila.

Devojka
nije skrenula pogled sa svog stola tokom ostatka sata. Mislio sam –
mislio, naravno, nisam mogao biti siguran – da je ovo bilo proračunato.
Izgledalo je kao da želi da me pogleda. Njeno telo bi se polako
okrenulo u mom pravcu, njena brada bi počela da se okreće, a onda bi
uhvatila samu sebe, duboko udahnula I nastavljala da fiksirano zuri u
onoga ko je pričao.

Ignorisao sam misli oko devojke, jer
većinom, trenutno, nisu bile o njoj. Majk Njuton je planirao grudvanje
na parkingu posle škole, izgleda ne primećujući da se sneg počeo
pretvarati u kišu.Treptaj mekih pahuljica na krov postao je priličnije
dobovanje kišnih kapi. Zar stvarno nije mogao da čuje promenu? Meni se
činila prilično glasna.

Kad se period ručka završio, ostao sam
na svom mestu. Ljudi su izašli, a ja sam uhvatio sebe kako pokušavam da
razlikujem zvuk njenih koraka od zvuka ostalih, kao da je bilo nešto
važno I neobično u njima. Kako glupo. Moja porodica se nije pomerila,
takođe. Čekali su da vide šta ću ja uraditi. Da li ću otići na šesti
čas, pored devojke gde sam mogao da osetim apsurdno moćan miris njene
krvi, da osetim toplotu njenog pulsa u vazduhu na svojoj koži? Da li
sam bio dovoljno jak za to? Ili mi je bilo dovoljno za jedan dan?

,,Mislim da je u redu,” Alis reče, oklevajući. ,,Misli su ti složene. Mislim da ćeš uspeti da izdržiš jedan sat.”

Ali Alis je znala koliko brzo misao može da se promeni.

,,Zasto
forsirati, Edvarde?” Džasper je upitao. Iako nije zeleo da oseća
samozadovoljstvo zbog toga što sam ja sad bio taj koji je slab, mogao
sam da čujem da jeste, samo malo. ,,Idi kući. Polako.”

,,U čemu
je velika stvar?” Emet se nije slagao. ,,I da je ubije I da je ne
ubije. Bar će završiti s tim, na ovaj ili onaj način.”

,,Ne želim da se još selim,” Rozali se žalila. ,,Ne želim da počnem sve ispočetka. Skoro smo završili srednju školu, Emete. Konačno.”

Bio
sam neodlučan. Želeo sam, žarko želeo, da se uzdignute glave suočim s
ovim, pre nego da ponovo pobenem. Ali nisam želeo da se forsiram,
takođe. Bila je greška za Džaspera prošle nedelje, što nije lovio
toliko dugo; da li je ovo bila samo beznačajna greška?

Nisam
želeo da iskorenim svoju porodicu. Niko od njih mi neće zahvaljivati na
tome. Ali želeo sam da odem na svoj čas biologije. Shvatio sam da sam
želeo da joj ponovo vidim lice. To je presudilo. Ta radoznalost. Bio
sam besan na sebe sto je osećam. Zar nisam obećao sebi da neću
dozvoliti da me tišina devojčinog uma učini previše zainteresovanim? A
ipak, bio sam tu, prekomerno zainteresovan. Želeo sam da znam šta je
mislila. Misli su joj bile zatvorene, ali oči su joj bile veoma
otvorene. Možda ću, za promenu, moći da čitam iz njih.

,,Ne
Rouz, mislim da će stvarno biti u redu,” Alis reče. ,,Učvršćuje se.
Devedeset I tri posto sam sigurna da se ništa loše neće desiti ako ode
na čas.” Pogledala me je, znatiželjno, pitajući se šta se u mojim
mislima promenilo, što je njenu viziju učinilo sigurnijom.

Da li će radoznalost biti dovoljna da održi Belu Svon u životu?

Emet je bio u pravu – zašto ipak ne završiti s tim, ma na koji način? Suočiću se sa iskušenjem uzdignute glave.

,,Idite
na čas,” naredio sam, ustajući od stola. Okrenuo sam se I odvojio od
njih ne okrećući se. Mogao sam da čujem Alisinu brigu, Džaserovu
osuđivanje, Emetovo odobravanje i Rozalinu iziritiranost kako se vuku
za mnom. Uzeo sam jedan poslednji, dubok dah na vratima, a onda sam ga
zadržao u svojim plućima dok sam ulazio u mali, topao prostor. Nisam
kasnio. Gospodin Baner je I dalje spremao sve za današnju
laboratorijsku vežbu. Devojka je sedela za mojim – za našim
stolom, ponovo spuštenog lica, zureći u fasciklu po kojoj je šarala.
Proučio sam skicu dok sam se približavao, zainteresovan čak I za ovu
običnu kreaciju njenog uma, ali bilo je beznačajno. Samo besciljne
škrabotine, šare unutar još šara. Možda se nije koncentrisala na crtež,
već je mislila na nešto drugo?

Povukao sam svoju stolicu nazad,
sa nepotrebnom oštrinom, pušajući je da škripi na linoleumu; ljudi su
se uvek osećali prijatnije kad je buka najavljivala nečiji dolazak.
Znao sam da je čula zvuk; nije podigla pogled, ali njene ruke su
propustile šaru na dizajnu koji je crtala, čineci ga neuravnoteženim.
Zasto nije podigla pogled? Verovatno je bila preplašena. Moram biti
uveren da sam je ovaj put ostavio sa drugačijim utiskom. Da je navedem
da misli da je izmislila ono od ranije.
,,Zdravo,” rekao sam tihim
glasom, koji sam koristio kad sam želeo da navedem ljude da se
prijatnije osećaju, praveći ljubazan osmeh svojim ustima, koji neće
pokazati zube. Onda je podigla pogled, njene krupne oči su bile
uplašene – skoro zbunjene – I pune tihih pitanja. Bio je to isti izraz
koji je ometao moju viziju tokom protekle nedelje.

Dok sam
zurio u te neobično duboke braon oči, shvatio sam da je mržnja – mržnja
za koju sam zamišljao da je ova devojka zasluživala jer jednostavno
postoji – isparila. Ne dišući sad, ne osećajući njenu aromu, bilo je
teško verovati da bi bilo ko tako lomljiv mogao ikada biti opravdano
mržen. Obrazi su počeli da joj se rumene I nije rekla ništa.

Držao
sam svoje oči na njenim, fokusirajući se samo na njihovu zapitkujuću
dubinu, I pokušao sam da se ne obazirem na boju u njene kože koja budi
apetit. Imao sam dovoljno daha da malo duže pričam bez udisanja.

,,Zovem
se Edvard Kalen,” rekao sam, iako sam znao da je to već znala. To je
bio ljubazan način za početak. ,,Nisam imao prilike da se predstavim
prošle nedelje. Ti si sigurno Bela Svon.”

Izgledala je zbunjeno
– pojavio se onaj mali nabor izmedju njenih očiju ponovo. Potrajalo je
pola sekunde duže nego što bi trebalo da odgovori.

,,Otkud znaš moje ime?” pitala je, a glas joj je samo malo zadrhtao.

Mora
da sam je stvarno prestravio. Ovo je učinilo da se osećam krivim; ona
je jednostavno bila tako bespomoćna. Nežno sam se nasmešio – bio je to
zvuk koji je olakšavao ljudima. Ponovo, bio sam pažljiv oko zuba.

,,Oh, mislim da svi znaju tvoje ime. Celo mesto je iščekivalo tvoj dolazak.”

Namrštila
se, kao da joj ova informacija nije godila. Pretpostavio sam, ako je
stidljiva kao što je izgledala, pažnja će joj izgledati kao loša stvar.
Većina ljudi je osećala suprotno. Nisu želeli da budu izostavljeni iz
gomile, a u isto vreme su žudeli za reflekorom za svoju individualnu
ličnost.

,,Ne,” rekla je. ,,Hoću da kažem, zašto si me nazvao Bela?”

,,Da
li više voliš da te zovu Izabela?” pitao sam, zapanjen činjenicom da
nisam mogao da vidim kuda je ovo pitanje vodilo. Nisam razumeo.
Sigurno, ona je napravila svoj izbor jasno više puta prvog dana. Da li
su svi ljudi bili ovako nerazumljivi bez mentalnog konteksta koji je
služio za razumevanje?

,,Ne, svidja mi se Bela,” odgovorila
je, naginjući lagano glavu ka jednoj strani. Njen izraz – ako sam ga
pravilno tumačio – bio je nešto izmedju stida I zbunjenosti. ,,Ali
mislim da me Čarli – mislim, moj tata – sigurno iza ledja zove Izabela.
Ovde me, izgleda, svi znaju pod tim imenom.” Njena koža je potamnela za
nijansu rozikastije.

,,Oh,” rekao sam neubedljivo I brzo skrenuo pogled s njenog lica.

Upravo
sam shvatio šta je njeno pitanje značilo; izlanuo sam se – napravio
grešku. Da nisam toliko prisluškivao ostale tog prvog dana, onda bih je
prvo nazvao njenim punim imenom, baš kao I bilo ko drugi. Primetila je
razliku. Osetio sam oštar ubod nelagodnosti. Bilo je veoma brzo od nje
da primeti moju grešku. Prilično pronicljivo, posebno za nekoga ko bi
trebalo da bude preplašen mojom blizinom. Ali imao sam veće probleme od
bilo kakve sumnje o meni koju je ona mogla držati zaključanu unutar
svoje glave.

Ponestalo mi je vazduha. Ako sam želeo da pričam
s njom opet, moraću da udahnem. Biće teško izbegavati razgovaranje. Na
njenu nesreću, deljenje ovog stola činilo ju je mojim laboratorijskim
partnerom I moraćemo da radimo zajedno danas. Izgledalo bi čudno –
nerazumno nepristojno – da je ignorišem dok radimo laboratorijsku
vežbu. To bi je učinilo sumnjičavijom, uplašenijom… Odmakao sam se od
nje onoliko daleko koliko sam mogao ne pomerajući svoje sedište,
okrećući svoju glavu ka prolazu izmedju klupa. Ohrabrio sam se,
zaključao svoje mišiće u mestu, a potom usisao jedan brži uzdah koji mi
je napunio grudi, dišući samo na usta.

Ahh!

Bilo je
neopisivo bolno. Čak iako je nisam omirisao, mogao sam da osetim njen
ukus na svom jeziku. Moje grlo je odjednom ponovo bilo u plamenovima,
žudeći upravo onako jako kao prvi put kad sam uhvatio njen miris prošle
nedelje. Sastavio sam zube I pokušao da se sastavim.

,,Počnite,” gospodin Baner naredi.

Osećao
sam kao da je trebala svaka trunka samokontrole koju sam dostigao tokom
sedamdeset godina teškog rada, da se okrenem natrag ka devojci, koja je
zurila dole u sto, I da se nasmešim.

,,Dame prvo, partnerko?” ponudio sam.

Pogledala
je u moj izraz lica, a lice joj se ispraznilo, njene oči se raširiše.
Da li bilo nečeg pogrešnog u mom izrazu? Da li je ponovo bila
preplašena? Nije progovorila.

,,Ili mogu ja da počnem, ako želiš,” rekao sam tiho.

,,Ne,” rekla je, a lice joj je ponovo prešlo iz bele u crvenu. ,,Ja ću prva.”

Zurio
sam u opremu na stolu, nagnuti mikroskop, kutiju objektiva, radije nego
da gledam uzburkalu krv ispod njene čiste kože. Uzeo sam još jedan brzi
uzdah, kroz zube, I uzdrhtao dok je ukus boleo moje grlo.

,,Profaza,” rekla je, nakon kratkog proučavanja. Krenula je da skloni slajd, iako ga je jedva proučila.

,,Ne
smeta ti da pogledam?” Instinktivno – glupo, kao da sam jedan njene
vrste – posegnuo sam da sprečim njenu ruku da pomeri pločicu. Na
sekundu, toplota njene kože je zagorela na mojoj. Bio je to kao
elektro-šok – sigurno mnogo toplije od uobičajenih 36 stepeni. Toplina
je išla kroz moju šaku I dužinom moje ruke. Izmakla je svoju ruku koja
je bila ispod moje.

,,Izvini,” promrmljao sam kroz svoje
skupljene zube. Pod potrebom da pogledam negde, uhvatio sam mikroskop I
sa olakšanjem zurio kroz otvor. Bila je u pravu.

,,Profaza,” složio sam se.

I
dalje sam bio preuznemiren da je pogledam. Dišući što sam tiše mogao
kroz svoje stisnute zube I pokušavajući da ignorišem goreću žedj,
koncentrisao sam se na jednostavno proučavanje, pišući reč na
odgovarajuću liniju laboratorijskog lista papira, a potom zamenivši
prvi uzorak drugim.

Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
1.Prvi pogled
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: