NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 2.Otvorena knjiga

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 2.Otvorena knjiga   Sat Jun 26, 2010 6:50 am

Nagnuo sam se nazad na snezni blok pustajuci da se mokri prah razoblici pod mojom tezinom. Moja koza se hladila da bi se poklopila sa vazduhom oko mene a mali delovi leda osecali su se kao somot pod mojom kozom. Nebo iznad mene je bilo cisto, brilijantno sa zvezdama koje su u nekim mestima sijale plavo a zuto u drugim. Zvezde su stvarale velicanstvene uvijene oblike po crnom univerzumu-neverovatan prizor. Izvrsno, prelepo. Ili pre, trebalo bi da bude izvrsno. Bilo bi da sam ja mogao da zaista vidim. Nije bilo nista bolje. Sest dana je proslo, sest dana otkad se krijem ovde u praznoj divljini Denalijevih, ali nisam bio blizi slobodi nego sto sam bio prvi put kada sam osetio njen miris . kada sam pogledao u nebo bilo je kao da je tamo bio zaklon izmedju mojih ociju I njihove lepote. Zaklon je bilo lice, izvanredno ljudsko lice, ali izgledalo je kao da ne mogu da ga izbrisem iz svog uma. Cuo sam priblizavanje misli pre nego sto sam cuo korake koji su ih pratili. Zvuci pokreta su bili samo slabo saputanje po prahu. Nisam bio iznenadjen sto me je Tanya pratila ovde. Znao sam da je bila tvrdoglava oko ovog nadolazeceg razgovora u zadnih par dana sastavljajuci dok nije bila sasvim sigurna sta je zelela da kaze. Izvila se na vidiku od oko 60 jardi, skacuci na vrhove crnih stena I balansirajuci tamo. Njena koza je bila srebrna pod svetloscu zvezda a njene duge plave lokne su bledo svetlele skoro roze sa nijansom njenih jagodica. Njene zlatne oci su svetlucale dok me je spijunirala, gotovo su gorele u snegu a pune usne su joj se polako izvile u osmeh. izvrsno, da sam ja zaista mogao da vidim. Uzdahnuo sam. Cucnula je na vrhu kamena, njeni prsti su dodirivali stenu a njeno telo se uvilo. Topovsko djule, pomislila je.
Odbacila se u vazduh, njen oblik je postao mracna uvijajuca senka dok se graciozno okrenula izmedju mene I zvezda. Savila se u loptu udarivsi gomilu snega pored mene. Snezna mecava je poletela oko mene. Zvezde su pocrnele a ja sam bio duboko u perjanim kristalima. Ponovo sam uzdahnuo ali ona se nije pomerila da me iskopa. Crnilo ispod snega nije povredjivalo niti poboljsavalo pogled. Jos uvek sam video isto lice.”Edwarde?”. sneg je ponovo leteo dok me je Tanya iskopavala. . Obrisala je prah sa mog nepomicnog lica ne gledajucu u moje oci. –Izvini-promrmljala je-bila je samo sala.
-Znam, bilo je zabavno.-
Usta su joj se iskrivila- Irina I Kejt kazu da treba da te ostavim na miru, misle da te smaram.
-Nimalo-uveravao sam je-naprotiv, ja sam taj koji je nepristojan, zao mi je
Ides kuci zar ne, pomislila je.
-Nisam jos sasvim odlucio.
Ali ne ostajes ovde, njena pomisao je sad bila tuzna
-Ne, izgleda da ne pomaze.
Napravila je grimasu-za to sam ja kriva?
-Naravno da ne-slagao sam. NEmoj da budes dzentlmen. Nasmesio sam se. zbog mene ti je neugodno, optuzivala je.
-Ne. podigla je obrvu, njeno lice je bilo puno neverice da sam morao da se nasmejem. Kratak smeh pracen jos jednim uzdahom.
- U redu-potvrdio sam-malo.
Ona je takodje uzdahnula I spustila bradu na dlanove. Njene misli su bile ojadjene.
-Ti si hiljadu puta lepsa nego zvezde Tanja. Naravno ti si vec svesna toga. Ne dopusti da moja tvrdoglavost pokopa tvoje samopouzdanje.
-Nisam navikla na odbijanje-progundjala je, napucivsi donju usnu.
-Naravno da ne- slozio sam se sa malo uspeha u blokiranju njenih misli dok je ona brzo ispitivala svoja secanja na hiljade uspesnih osvajanja. Tanja je najvise volena ljudske muskarce- oni su bili mnogo brojniji sa dodatnom prednoscu, bili su mekani I topli. I uvek pozudni.
-Sukubus- zadirkivao sam nadajuci se da cu prekinuti slike koje su treperile u njenoj glavi.
Nasmejala se blesnuvsi zubima- Original.
Za razliku od Karlajla Tanja I njene sestre su polako otkrivale svoju savest. Na kraju, njihova sklonost ka ljudskim muskarcima ih je okrenula protiv pokolja. A muskarci, oni su volele…ziveli.
-Kad si se pojavio ovde mislila sam da….
Znao sam sta je mislila I mogao sam da pretpostavim d ace se tako osecati. Ali nisam bio pri najboljem analitickom razmisljanju u tom trenutku.
-Mislila si das am promenio misljenje.
-Da-mrko me je pogledala
Osecam se uzasno sto sam izigrao tvoja ocekivanja Tanja, nisam hteo, nisam razmisljao. Samo sam otisao u zurbi.
-Ne verujem da ces mi reci zasto…
Ustao sam obgrlivsi noge sklupcavsi se odbrambeno- Ne zelim da pricam o tome.
Tanja Irina I kejt su bile jako dobre u zivotu kom su se posvetile. Na neki nacin bolje I od Karlajla. Uprkos ludoj blizini koju su sebi dopustale sa onima koji bi trebalo da budu-I nekad su bili- njihov plen nisu pravile greske. Bilo me je sramo tad a priznam svoju slabost Tanji.
Problemi sa zenama -nagadjala je ignorisuci moje protivljenje.
Nasmejao sam se mracno- ne na nacin na koji ti mislis
Onda
je bila tiha. Slušao sam njene misli dok je jurila kroz različita
pogađanja, pokušavajući da dešifruje značenje mojih reči.

,,Nisi čak ni blizu,” rekao sam joj.
,,Jedan nagoveštaj?” pitala je.
,,Molim te pusti to Tanja.”

Opet
je bila tiha, jos uvek razmišljajući. Ignorisao sam je, uzaludno
pokušavajući da dam vrednost zvezdama. Odustala je nakon tihog
trenutka, a njene misli zadobiše novi pravac.

Kuda ćeš otići, Edvarde, ako odeš? Nazad kod Karlajla?

,,Ne mislim tako,” prošaputao sam.

Gde
bih mogao da odem? Nisam mogao da smislim ni jedno mesto na čitavoj
planeti, koje ima nešto zanimljivo za mene. Nije bilo ničega što sam
želeo da vidim ili uradim. Jer, nije bitno gde odem, nikad neću ici ka
nečemu – samo ću bežati od. Mrzeo sam to. Kad sam postao tolika kukavica?

Tanja
prebaci svoju tanku ruku oko mojih ramena. Ukočio sam se, ali nisam
odstuknuo od njenog dodira. Nije mislila ništa više od prijateljske
udobnosti. Uglavnom.

,,Mislim da ćeš se vratiti,” rekla je,
glasom koji je imao samo mali nagoveštaj njenog izgubljenog ruskog
akcenta. ,,Nije bitno šta je…ili ko je to… ko te lovi. Ti ćeš se
suočiti uzdignute glave. Ti si takav tip.”

Njene reči bile su
jednako iskrene kao njene misli. Pokušao sam da prihvatim viziju sebe
koju je ona nosila u svojoj glavi. Onog ko se uzdignute glave suoči sa
stvarima. Bilo je zadovoljstvo ponovo tako misliti o sebi. Nikad nisam
sumnjao u svoju hrabrost, u svoju sposobnost da se suočim s teškoćama,
pre tog užasnog sata na srednjoškolskom času biologije koji se nedavno
desio.
Poljubio sam njen obraz,
brzo se povlačeći unazad, kada je okrenula svoje lice ka mome, već
napućenih usana. Tužno se osmehnula mojoj žurbi.

,,Hvala ti Tanja. Bilo mi je potrebno da to čujem.”

Njene misli postaše razdražljive. ,,Dobrodošao si, pretpostavljam. Želela bih da si bio razumniji oko stvari, Edvarde.”
,,Žao mi je, Tanja. Znaš da si previše dobra za mene. Ja jednostavno….još nisam našao ono za čime tragam.”
,,Pa, ako odeš pre nego što te ponovo vidim…zbogom, Edvarde.”
,,Zbogom
Tanja.” Dok sam izgovarao reči, mogao sam to da vidim. Mogao sam da
vidim sebe kako odlazim. Kako sam dovoljno jak da se vratim na jedino
mesto na kom sam želeo da budem. ,,Hvala još jednom.”

Bila je
na svojim nogama jednim okretnim pokretom, a onda je otrčala, kao duh
preko snega, tako brzo da njena stopala nisu imala vremena da se utisnu
u snegu; nije ostavljala otiske stopala za sobom. Nije se okrenula.
Moje odbijanje smetalo joj je više nego što je do sada dala da se vidi,
čak i u svojim mislima. Neće želeti da me vidi opet pre nego što odem.
Moja usta su se opet iskrivila s velikom žalošću. Nije mi se sviđalo
što povređujem Tanju, iako njena osećanja nisu bila duboka, jedva
čista, I u svakom slučaju, ne nešto čemu bih mogao da se vratim. Ipak
me je činilo da se osećam manje nego džentlmen.

Stavio sam
bradu na kolena, zureći opet u zvezde, iako sam odjednom bio nestrpljiv
da budem na svom putu. Znao sam da će me Alis videti kako dolazim kući,
da će reći ostalima. To će ih usrećiti – pogotovo Karlajla i Esme. Ali
posmatrao sam zvezde još trenutak, pokušavajući da vidim preko lica u
svojoj glavi. Između mene i šljaštećih svetiljki na nebu, par
zbunjenih, čokoladno-smeđih očiju, zurio je natrag u mene, izgleda
pitajući šta će ova odluka značiti za nju. Naravno, nisam mogao
da budem siguran da li je to stvarno bila informacija koju su njene
radoznale oči tražile. Čak ni u svojoj mašti, nisam mogao da čujem
njene misli. Oči Bele Svon nastaviše da zapitkuju, a neosmetan pogled
na zvezde je nastavio da me se kloni. S teškim uzdahom, odustao sam i
stao na svoja stopala. Ako budem trčao, vratiću se do Karlajlovih kola
za manje od jednog sata.

U žurbi da vidim svoju porodicu – i
veoma snažno želeći da budem Edvard koji se uzdignute glave suočavao sa
stvarima – pojurio sam preko snežnog polja osvetjenog zvezdama, ne
ostavljajuci otiske stopala.

,,Biće u redu,” Alis je uzdahnula.
Oči su joj bile nekoncentrisane, a Džasper je lagano držao jednu ruku
ispod njenog lakta, vodeći je, dok smo ulazili u kafeteriju, držeci se
u grupi. Rozali I Emet su predvodili, Emet izgledajući smešno kao
telohranitelj usred neprijateljske teritorije. Rouz je izgledala
oprezno takođe, ali mnogo više iznervirano nego zaštitnički.

,,Naravno
da hoće,” promrmljao sam. Njihovo ponašanje je bilo smešno. Da nisam
mislio da mogu da izdržim ovaj trenutak, ostao bih kući.

Iznenađenje
našeg običnog, čak razigranog jutra – bio je sneg koji je napadao preko
noći, a Emet I Džasper nisu bili iznad toga da iskoriste povoljan
položaj zbog moje odsutnosti kako bi me bombardovali grudvama; kada im
je dosadio moj manjak pružanja otpora, okrenuli su se jedan protiv
drugog – ova preterana pažnja bila bi smešna, da nije toliko
iritirajuća.

,,Još uvek nije ovde, ali put kojim ce ući….Neće biti na naletu vetra ako sednemo da svoje uobičajeno mesto.”
,,Naravno da ćemo sedeti na svom uobičajenom mestu. Prekini Alis. Ideš mi na živce. Biću potpuno dobro.”

Namignula je, dok joj je Džasper pomagao da sedne na mesto, a njene oči su konačno bile fokusirane na moje lice.

,,Hmmmm,” rekla je iznenađeno. ,,Mislim da si dobro.”
,,Naravno da jesam,” promrmljao sam.
Mrzeo
sam da budem centar njihove brige. Osetio sam iznenadno razumevanje za
Džaspera, prisećajući se svih puta kada smo zaštitnički obletali oko
njega. Susreo je moje lice, razumevajući I iskezio mi se.

Iritirajuće, zar ne?

Napravio sam grimasu.

Nije
li mi se samo prošle nedelje ova dugačka, siva soba činila tako
nezanimljivom za ubijanje? Nije li izgledalo kao koma, kao san, biti
ovde?

Danas su moji živci bili zategnuti i razvučeni– dirke
klavira podešene da sviraju I na najlakši pritisak. Čula su mi bila
hiper-osetljiva; analiziro sam svaki zvuk, svaki dodir, svaki pokret
vazduha koji je dotakao moju kožu, svaku misao. Posebno misli. Bilo je
samo jedno čulo koje sam držao blokirano, odbijajući da ga koristim.
Njuh, naravno. Nisam disao.

Očekivao sam da ću čuti više o
Kalenovima u mislima kroz koje sam prolazio. Celog dana sam čekao, u
potrazi za bilo kojim novim poznanikom kom se Bela Svom možda poverila,
pokušavajući da vidi pravac koji ce trač dobiti. Ali nije bilo ničega.
Niko nije primetio pet vampira u kafeteriji, isto kao I pre nego što je
nova devojka došla. Neki ljudi su još uvek mislili na tu devojku, još
uvek mislili iste misli od prošle nedelje. Umesto da to smatram užasno
dosadnim, sad sam bio fasciniran.

Zar nikome ništa nije rekla o meni?

Nije
bilo šanse da nije primetila moj crni, ubilački pogled. Video sam je
kako reaguje na njega. Sigurno sam je žešće preplašio. Bio sam ubeđen
da će pomenuti nekome, mozda čak I malo preuveličati priču da je učini
boljom. Dodati mi par pretećih rečenica. A onda, takođe me je čula kako
pokušavam da se ispišem sa našeg zajedničkog časa biologije. Sigurno se
pitala, nakon sto je videla moj izraz, da li je ona bila uzrok.
Normalna devojka bi se okolo raspitivala, upoređivala svoje iskustvo sa
drugima, tražeci sličnu okolnost koja bi objasnila moje ponašanje, kako
se ne bi osećala izostavljenom. Ljudi su bili konstantno očajni za tim
da se osećaju normalnima, da se uklope. Da se mešaju sa svakim oko
sebe, kao stado ovaca. Potreba je bila posebno jaka tokom trajanja
nesigurnih godina odrastanja. Ova devojka neće biti izuzetak tom
pravilu.
Bilo je teško proceniti –
izgledala je tako nežno sa svojom prozirnom kožom… Onda sam shvatio da
sam I ja takođe brinuo, baš kao I taj glupi dečko, I prisilio sam sebe
da ne razmišljam o devojčinom zdravlju.

Bez obzira na to,
nisam voleo da je posmatram kroz misli Majka Njutona. Prebacio sam se
na Džesikine, pažljivo posmatrajući kako njih troje biraju sto za koji
će sesti. Na sreću, seli su sa Džesikinim uobičajenim društvom, za
jedan od prvih stolova u sobu. Ne na naletu vetra, baš kao što je Alis
obećala.

Alis me gurnu laktom. Uskoro će pogledati, ponašaj se ljudski.
Stisnuo sam zube iza svog osmeha.

,,’Oladi, Edvarde,” Emet reče. ,,Iskreno. Znači ubiješ jedno ljudsko biće. Teško da je to kraj sveta.”

,,Ti ćeš znati,” promrmljao sam.

Emet se nasmeja. ,,Moraš naučiti da preboliš stvari. Kao ja. Večnost je dugo vreme da se valjaš u krivici.”

Upravo tada, Alis je bacila manji komad leda koji je skrivala, pravo u Emetovo iznenađeno lice.
Trepnuo je, iznenađen, a onda se iskezio u iščekivanju.

,,Sama
si to tražila,” rekao je dok se nagnuo preko stola I protresao svoju
kosu punu leda u njihovom pravcu. Sneg, koji se topio u toploj
prostoriji, izleteo je iz njegove kose, poput snažnog tuša leda I vode.


,,Fuj,” Rozali se požalila, nakon što su ona I Alis odstuknule od poplave.

Alis
se nasmejala I svi smo joj se pridružili. Mogao sam da vidim, u
Alisinoj glavi, kako je isplanirala ovaj savršeni trenutak, I znao sam
da će nas devojka - trebalo je da prestanem da razmišljam o njoj tako,
kao da je jedina devojka na svetu – da će nas Bela gledati kako
se smejemo I igramo, izgledajuci jednako srećni I nerealistično
idealni, kao slika Normana Rokvela. Alis je nastavila da se smeje I
drži svoj poslužavnik gore, kao štit. Mora da devojka – Bela još uvek
zuri u nas.

….zuri u Kalenove, opet, neko je pomislio, privlačeći moju pažnju.

Automatski
sam pogledao ka nenamernom pozivu, shvatajući, dok su moje oči
pronalazile njihov pravac, da sam prepoznao glas – toliko sam ga slušao
danas.

Ali moje oči su skliznule sa Džesike I fokusirale se na
devojčin prodoran pogled. Brzo je pogledala dole, ponovo se skrivajući
iza svoje guste kose.

Šta je mislila? Frustracija je izgleda
postajala veća kako je vreme prolazilo, umesto da postane dosadna.
Probao sam – nesiguran u to sta radim, jer nikad nisam probao ovo
ranije – da istražim svojim umom tišinu oko nje. Moj ekstra sluh mi je
uvek dolazio prirodno, bez pitanja; nikad nisam morao da radim na
njemu. Ali sad sam se koncentrisao, pokušavajući da srušim ma kakav
štit koji je imala oko sebe.

Ništa osim tišine.

Šta je to s njom? Džeskina misao, eho moje sopstvene frustracije.

,,Edvard
Kalen zuri u tebe,” prošaputala je Svonovoj u uho, dodajući kikot. Nije
bilo ni trunke njene ljubomorne iziritiranosti u njenom glasu. Džesika
je izgleda bila vešta u glumi prijateljstva.

Ja sam slušao takođe, udubljen, devojčin odgovor.

,,Ne izgleda ljutito, zar ne?” prošaputala je natrag.

Znači jeste
primetila moju divlju reakciju prošle nedelje. Naravno da jeste.
Pitanje je zbunilo Džesiku. Video sam sopstveno lice u njenim mislima,
dok je proveravala moju reakciju, ali nisam joj susreo pogled. I dalje
sam se koncentrisao na devojku, pokušavajuci da čujem nešto. Moja uporna fokusiranost, izgleda, uopšte nije pomagala.
Ne,” Džesika joj je rekla, I ja sam znao da je
želela da je mogla reći da – kako ju je mučilo iznutra, moje zurenje –
iako tome nije bilo ni traga u njenom glasu, ,,Zar bi trebalo da bude?”


,,Mislim da mu se ne sviđam,” devojka prošaputa natrag,
polažuci glavu na svoju ruku, kao da je odjednom bila umorna. Probao
sam da shvatim pokret, ali mogao sam samo da nagađam. Možda jeste bila umorna.

,,Kalenovima se niko ne sviđa,” Džesika ju je ubedila. ,,Pa, oni ne primećuju nikoga dovoljno da im se svidi.” Nikad nisu. Njena misao bila je mrmljanje puno žalbe. ,,Ali on I dalje zuri u tebe.”

,,Prestani
da ga gledaš,” devojka reče zabrinuto, podižući svoju glavu s ruke kako
bi se uverila da je Džesika poslušala naredbu.

Džesika se zakikotala, ali uradila kako je ova tražila.

Devojka
nije skrenula pogled sa svog stola tokom ostatka sata. Mislio sam –
mislio, naravno, nisam mogao biti siguran – da je ovo bilo proračunato.
Izgledalo je kao da želi da me pogleda. Njeno telo bi se polako
okrenulo u mom pravcu, njena brada bi počela da se okreće, a onda bi
uhvatila samu sebe, duboko udahnula I nastavljala da fiksirano zuri u
onoga ko je pričao.

Ignorisao sam misli oko devojke, jer
većinom, trenutno, nisu bile o njoj. Majk Njuton je planirao grudvanje
na parkingu posle škole, izgleda ne primećujući da se sneg počeo
pretvarati u kišu.Treptaj mekih pahuljica na krov postao je priličnije
dobovanje kišnih kapi. Zar stvarno nije mogao da čuje promenu? Meni se
činila prilično glasna.

Kad se period ručka završio, ostao sam
na svom mestu. Ljudi su izašli, a ja sam uhvatio sebe kako pokušavam da
razlikujem zvuk njenih koraka od zvuka ostalih, kao da je bilo nešto
važno I neobično u njima. Kako glupo. Moja porodica se nije pomerila,
takođe. Čekali su da vide šta ću ja uraditi. Da li ću otići na šesti
čas, pored devojke gde sam mogao da osetim apsurdno moćan miris njene
krvi, da osetim toplotu njenog pulsa u vazduhu na svojoj koži? Da li
sam bio dovoljno jak za to? Ili mi je bilo dovoljno za jedan dan?

,,Mislim da je u redu,” Alis reče, oklevajući. ,,Misli su ti složene. Mislim da ćeš uspeti da izdržiš jedan sat.”

Ali Alis je znala koliko brzo misao može da se promeni.

,,Zasto
forsirati, Edvarde?” Džasper je upitao. Iako nije zeleo da oseća
samozadovoljstvo zbog toga što sam ja sad bio taj koji je slab, mogao
sam da čujem da jeste, samo malo. ,,Idi kući. Polako.”

,,U čemu
je velika stvar?” Emet se nije slagao. ,,I da je ubije I da je ne
ubije. Bar će završiti s tim, na ovaj ili onaj način.”

,,Ne želim da se još selim,” Rozali se žalila. ,,Ne želim da počnem sve ispočetka. Skoro smo završili srednju školu, Emete. Konačno.”

Bio
sam neodlučan. Želeo sam, žarko želeo, da se uzdignute glave suočim s
ovim, pre nego da ponovo pobenem. Ali nisam želeo da se forsiram,
takođe. Bila je greška za Džaspera prošle nedelje, što nije lovio
toliko dugo; da li je ovo bila samo beznačajna greška?

Nisam
želeo da iskorenim svoju porodicu. Niko od njih mi neće zahvaljivati na
tome. Ali želeo sam da odem na svoj čas biologije. Shvatio sam da sam
želeo da joj ponovo vidim lice. To je presudilo. Ta radoznalost. Bio
sam besan na sebe sto je osećam. Zar nisam obećao sebi da neću
dozvoliti da me tišina devojčinog uma učini previše zainteresovanim? A
ipak, bio sam tu, prekomerno zainteresovan. Želeo sam da znam šta je
mislila. Misli su joj bile zatvorene, ali oči su joj bile veoma
otvorene. Možda ću, za promenu, moći da čitam iz njih.

,,Ne
Rouz, mislim da će stvarno biti u redu,” Alis reče. ,,Učvršćuje se.
Devedeset I tri posto sam sigurna da se ništa loše neće desiti ako ode
na čas.” Pogledala me je, znatiželjno, pitajući se šta se u mojim
mislima promenilo, što je njenu viziju učinilo sigurnijom.

Da li će radoznalost biti dovoljna da održi Belu Svon u životu?

Emet je bio u pravu – zašto ipak ne završiti s tim, ma na koji način? Suočiću se sa iskušenjem uzdignute glave.

,,Idite
na čas,” naredio sam, ustajući od stola. Okrenuo sam se I odvojio od
njih ne okrećući se. Mogao sam da čujem Alisinu brigu, Džaserovu
osuđivanje, Emetovo odobravanje i Rozalinu iziritiranost kako se vuku
za mnom. Uzeo sam jedan poslednji, dubok dah na vratima, a onda sam ga
zadržao u svojim plućima dok sam ulazio u mali, topao prostor. Nisam
kasnio. Gospodin Baner je I dalje spremao sve za današnju
laboratorijsku vežbu. Devojka je sedela za mojim – za našim
stolom, ponovo spuštenog lica, zureći u fasciklu po kojoj je šarala.
Proučio sam skicu dok sam se približavao, zainteresovan čak I za ovu
običnu kreaciju njenog uma, ali bilo je beznačajno. Samo besciljne
škrabotine, šare unutar još šara. Možda se nije koncentrisala na crtež,
već je mislila na nešto drugo?

Povukao sam svoju stolicu nazad,
sa nepotrebnom oštrinom, pušajući je da škripi na linoleumu; ljudi su
se uvek osećali prijatnije kad je buka najavljivala nečiji dolazak.
Znao sam da je čula zvuk; nije podigla pogled, ali njene ruke su
propustile šaru na dizajnu koji je crtala, čineci ga neuravnoteženim.
Zasto nije podigla pogled? Verovatno je bila preplašena. Moram biti
uveren da sam je ovaj put ostavio sa drugačijim utiskom. Da je navedem
da misli da je izmislila ono od ranije.
,,Zdravo,” rekao sam tihim
glasom, koji sam koristio kad sam želeo da navedem ljude da se
prijatnije osećaju, praveći ljubazan osmeh svojim ustima, koji neće
pokazati zube. Onda je podigla pogled, njene krupne oči su bile
uplašene – skoro zbunjene – I pune tihih pitanja. Bio je to isti izraz
koji je ometao moju viziju tokom protekle nedelje.

Dok sam
zurio u te neobično duboke braon oči, shvatio sam da je mržnja – mržnja
za koju sam zamišljao da je ova devojka zasluživala jer jednostavno
postoji – isparila. Ne dišući sad, ne osećajući njenu aromu, bilo je
teško verovati da bi bilo ko tako lomljiv mogao ikada biti opravdano
mržen. Obrazi su počeli da joj se rumene I nije rekla ništa.

Držao
sam svoje oči na njenim, fokusirajući se samo na njihovu zapitkujuću
dubinu, I pokušao sam da se ne obazirem na boju u njene kože koja budi
apetit. Imao sam dovoljno daha da malo duže pričam bez udisanja.

,,Zovem
se Edvard Kalen,” rekao sam, iako sam znao da je to već znala. To je
bio ljubazan način za početak. ,,Nisam imao prilike da se predstavim
prošle nedelje. Ti si sigurno Bela Svon.”

Izgledala je zbunjeno
– pojavio se onaj mali nabor izmedju njenih očiju ponovo. Potrajalo je
pola sekunde duže nego što bi trebalo da odgovori.

,,Otkud znaš moje ime?” pitala je, a glas joj je samo malo zadrhtao.

Mora
da sam je stvarno prestravio. Ovo je učinilo da se osećam krivim; ona
je jednostavno bila tako bespomoćna. Nežno sam se nasmešio – bio je to
zvuk koji je olakšavao ljudima. Ponovo, bio sam pažljiv oko zuba.

,,Oh, mislim da svi znaju tvoje ime. Celo mesto je iščekivalo tvoj dolazak.”

Namrštila
se, kao da joj ova informacija nije godila. Pretpostavio sam, ako je
stidljiva kao što je izgledala, pažnja će joj izgledati kao loša stvar.
Većina ljudi je osećala suprotno. Nisu želeli da budu izostavljeni iz
gomile, a u isto vreme su žudeli za reflekorom za svoju individualnu
ličnost.

,,Ne,” rekla je. ,,Hoću da kažem, zašto si me nazvao Bela?”

,,Da
li više voliš da te zovu Izabela?” pitao sam, zapanjen činjenicom da
nisam mogao da vidim kuda je ovo pitanje vodilo. Nisam razumeo.
Sigurno, ona je napravila svoj izbor jasno više puta prvog dana. Da li
su svi ljudi bili ovako nerazumljivi bez mentalnog konteksta koji je
služio za razumevanje?

,,Ne, svidja mi se Bela,” odgovorila
je, naginjući lagano glavu ka jednoj strani. Njen izraz – ako sam ga
pravilno tumačio – bio je nešto izmedju stida I zbunjenosti. ,,Ali
mislim da me Čarli – mislim, moj tata – sigurno iza ledja zove Izabela.
Ovde me, izgleda, svi znaju pod tim imenom.” Njena koža je potamnela za
nijansu rozikastije.

,,Oh,” rekao sam neubedljivo I brzo skrenuo pogled s njenog lica.

Upravo
sam shvatio šta je njeno pitanje značilo; izlanuo sam se – napravio
grešku. Da nisam toliko prisluškivao ostale tog prvog dana, onda bih je
prvo nazvao njenim punim imenom, baš kao I bilo ko drugi. Primetila je
razliku. Osetio sam oštar ubod nelagodnosti. Bilo je veoma brzo od nje
da primeti moju grešku. Prilično pronicljivo, posebno za nekoga ko bi
trebalo da bude preplašen mojom blizinom. Ali imao sam veće probleme od
bilo kakve sumnje o meni koju je ona mogla držati zaključanu unutar
svoje glave.

Ponestalo mi je vazduha. Ako sam želeo da pričam
s njom opet, moraću da udahnem. Biće teško izbegavati razgovaranje. Na
njenu nesreću, deljenje ovog stola činilo ju je mojim laboratorijskim
partnerom I moraćemo da radimo zajedno danas. Izgledalo bi čudno –
nerazumno nepristojno – da je ignorišem dok radimo laboratorijsku
vežbu. To bi je učinilo sumnjičavijom, uplašenijom… Odmakao sam se od
nje onoliko daleko koliko sam mogao ne pomerajući svoje sedište,
okrećući svoju glavu ka prolazu izmedju klupa. Ohrabrio sam se,
zaključao svoje mišiće u mestu, a potom usisao jedan brži uzdah koji mi
je napunio grudi, dišući samo na usta.

Ahh!

Bilo je
neopisivo bolno. Čak iako je nisam omirisao, mogao sam da osetim njen
ukus na svom jeziku. Moje grlo je odjednom ponovo bilo u plamenovima,
žudeći upravo onako jako kao prvi put kad sam uhvatio njen miris prošle
nedelje. Sastavio sam zube I pokušao da se sastavim.

,,Počnite,” gospodin Baner naredi.

Osećao
sam kao da je trebala svaka trunka samokontrole koju sam dostigao tokom
sedamdeset godina teškog rada, da se okrenem natrag ka devojci, koja je
zurila dole u sto, I da se nasmešim.

,,Dame prvo, partnerko?” ponudio sam.

Pogledala
je u moj izraz lica, a lice joj se ispraznilo, njene oči se raširiše.
Da li bilo nečeg pogrešnog u mom izrazu? Da li je ponovo bila
preplašena? Nije progovorila.

,,Ili mogu ja da počnem, ako želiš,” rekao sam tiho.

,,Ne,” rekla je, a lice joj je ponovo prešlo iz bele u crvenu. ,,Ja ću prva.”

Zurio
sam u opremu na stolu, nagnuti mikroskop, kutiju objektiva, radije nego
da gledam uzburkalu krv ispod njene čiste kože. Uzeo sam još jedan brzi
uzdah, kroz zube, I uzdrhtao dok je ukus boleo moje grlo.

,,Profaza,” rekla je, nakon kratkog proučavanja. Krenula je da skloni slajd, iako ga je jedva proučila.

,,Ne
smeta ti da pogledam?” Instinktivno – glupo, kao da sam jedan njene
vrste – posegnuo sam da sprečim njenu ruku da pomeri pločicu. Na
sekundu, toplota njene kože je zagorela na mojoj. Bio je to kao
elektro-šok – sigurno mnogo toplije od uobičajenih 36 stepeni. Toplina
je išla kroz moju šaku I dužinom moje ruke. Izmakla je svoju ruku koja
je bila ispod moje.

,,Izvini,” promrmljao sam kroz svoje
skupljene zube. Pod potrebom da pogledam negde, uhvatio sam mikroskop I
sa olakšanjem zurio kroz otvor. Bila je u pravu.

,,Profaza,” složio sam se.

I
dalje sam bio preuznemiren da je pogledam. Dišući što sam tiše mogao
kroz svoje stisnute zube I pokušavajući da ignorišem goreću žedj,
koncentrisao sam se na jednostavno proučavanje, pišući reč na
odgovarajuću liniju laboratorijskog lista papira, a potom zamenivši
prvi uzorak drugim.
O čemu je sad razmišljala? Šta je osetila kad
sam joj dotakao ruku? Mora da je moja koža bila ledeno-hladna –
odbojna. Nije ni čudo što je bila toliko tiha. Bacio sam pogled na
uzorak.

,,Anafaza,” rekao sam sebi dok sam to zapisivao na sledeću liniju.

,,Mogu li?” upitala je.

Pogledao sam je, iznenadjujući se kad sam video kako iščekuje, jedne ruke pola ispružene ka mikroskopu. Nije izgledala
uplašeno. Da li je stvarno mislila da sam pogrešno odgovorio? Nisam
mogao da sprečim sa se nasmešim njenom izrazu lica punom nade, dok sam
gurao mikroskop ka njoj. Zurila je kroz otvor sa žarom koji je lagano
bledeo. Uglovi njenih usana se spustiše.

,,Treća pločica?”
upitala je, ne podižući pogled sa mikroskopa, ali pružajući šaku.
Spustio sam sledeću pločicu u njenu šaku, ovog puta ne dopuštajući da
moja koža pridje bilo gde blizu njene. Sedenje pored nje bilo je kao
sedenje pored vruće lampe. Mogao sam da osetim kako se polako zagrevam.
Nije gledala u pločicu predugo.

,,Interfaza,” rekla je
nonšalantno – možda se malo previše trudeći da zvuči tako - I gurnula
mikroskop ka meni. Nije dodirnula papir, čekala je da ja napišem
odgovor. Proverio sam – ponovo je bila u pravu. Ovako smo završili,
progovarajući po jednu reč I nikad susrećući oč onog drugog. Bili smo
jedini koji su završli – ostalima u učonici zadatak je teže isao. Majk
Njuton je izgleda imao problema sa koncentrisanjem – pokušavao je da
gleda Belu I mene.

Voleo bih da je ostao tamo odakle je došao,
Majk je mislio, odmeravajući me. Hmmm, zanimljivo. Nisam shvatao da je
dečko gajio bilo kakve ružne želje za mene. Ovo je bilo nešto novo,
izgleda oko skorog devojčinog dolaska. Čak zanimljivije, otkrio sam na
sopstveno iznenadjenje – osećanje je bilo obostrano. Ponovo sam spustio
sam pogled na devojku, zaokupljn širokim nizom razaranja I njegovim
menjanjem, preziranjem njene jedinstvenosti, bezopasnom pojavom,
stapala se sa mojim životom.

Nije da nisam mogao da vidim na
sta je Majk mislio. Ona je u stvari bila prelepa… na neobičan način.
Bolje nego prelepo – njeno lice je bilo zanimljivo. Ne potpuno
simetrično – njena uska brada neizbalansirana sa njenim raširenim
jagodicama; a tu je bila i suprotnost u bojama - kontrast svetlog I
tamnog u odnosu njene kože I kose; a onda, tu su bile oči, pune tihih
tajni…

Oči koje su iznenada bile utisnute u moje. Zurio sam natrag u nju, pokušavajući da otkrijem makar jednu od tih tajni.

,,Jesi li stavio sočiva?” odjednom reče.

Kakvo čudno pitanje. ,,Ne.” Umalo sam se nasmejao na ideju poboljšavanja svog vida.

,,Oh,” promrmljala je. ,,Nekako mi se tvoje oči čine drugačijim.”

Odjednom
sam se ponovo osetio hladnije, dok sam shvatao da izgleda danas nisam
bio jedini koji pokušava da otkrije tajne. Slegnuo sam ukočenim
ramenima, I pogledao tačno tamo gde se nastavnik šetao. Naravno da se
nešto promenilo u vezi mojih očiju odkad je poslednj put zurila u njih.
Kako bi se pripremio za današnje teško iskušenje, današnju probu,
proveo sam ceo vikend loveći, zasićujući svoju žedj što je više moguće,
stvarno preterujući. Zasićavao sam sebe krvlju životinja, ne da je to
napravilo veliku razliku u slučaju neobuzdane arome koja je lebdela u
vazduhu oko nje. Kad sam poslednji put zurio u nju, moje oči su bile
crne, ispunjene žedju. Sad, dok je moje telo bilo prepuno krvi, moje
oči su bile toplije, zlatne boje. Boje svetlog ćilibara, zbog mog
preteranog pokušavanja da ugušim žedj.

Još jedna greška. Da sam
video sta je mislila svojim pitanjem, mogao sam joj reći da. Sedeo sam
pored ljudskih bića u ovoj školi već dve godine, a ona je bila prva
koja me je proučila dovoljno blizu da je primetila promenu u boji mojih
očiju. Drugi su, dok su se divili lepoti moje porodice, težili tome da
brzo spuste pogled kad smo uzvraćali zurenje. Odvraćali su se,
blokirajući detalje naše pojave, u instinktivnom nagonu da se zaštite
od shvatanja. Ignorisanje je ljudskom umu bilo blagoslov. Zašto je baš
ova devojka morala da vidi toliko?

Gospodin Baner se približio
našem stolu. Zahvalno sam udahnuo bujicu čistog vazduha koju je doneo
sa sobom, pre nego što je uspela da se pomeša sa devojčinim mirisom.

,,Dakle,
Edvarde,” rekao je, pregledajući naše odgovore. ,,Zar ne misliš da je
Izabela trebalo da dobije priliku sa mikroskopom?”

,,Bela,” ispravio sam ga refleksivno. ,,Ustvari, ona je odredila tri od pet uzoraka.”

Misli gospodina Banera su bile skeptične dok se okretao da pogleda devojku.

,,Jesi li već radila ovaj laboratorijski zadatak?”

Gledao sam, zaokupljen, kako se devojka nasmešila, izgledajući pomalo postidjeno.

,,Ne sa korenom luka.”

,,Sa blastulom morune?” gospodin Baner je ispitivao.

,,Aha.”

Ovo
ga je iznenadilo. Današnja vežba bila je nešto sto je izvukao iz
naprednog programa. Pažljivo je klimnuo glavom ka devojci. ,,Jesi li
bila u naprednom programu u Feniksu?”

,,Da.”

Znači, bila je napredna, pametna za ljudsko biće. Ovo me nije iznenadilo.

,,Pa,”
gospodin Baner reče stisćući usne. ,,Pretpostavljam da je dobro što ste
vas dvoje laboratorijski partneri.” Okrenuo se I otišao mrmljajući,
,,Tako da druga deca dobiju šansu da sami nauče nešto,” šapatom.
Sumnjao sam da je devojka to mogla da čuje. Počela je da ponovo žvrlja
šare po svojoj fascikli. Već dve greške, u pola sata. Veoma jadno s
moje strane. Iako uopšte nisam imao predstavu šta je devojka mislila o
meni – koliko se plašila, koliko je sumnjala? – znao sam da moram da
uložim veći trud da je ostavim sa novim utiskom o sebi. Nešto čime ću
bolje da utopim njene uspomene na nas poslednji, okrutni, iznenadni
susret.
,Šteta za sneg, zar ne?” rekao sam, ponavljajući
mali deo razgovora za koji sam čuo da masa studenata već vodi. Dosadna,
uobičajena tema razgovora. Vreme – uvek bezbedno. Zurila je u mene sa
očiglednom sumnjom u očima – ne normalna reakcija na moje potpuno
normalne reči.

,,Ne baš,” reče, ponovo me iznenadjujući. Pokušao
sam da usmerim razgovor natrag na banalni put. Dolazila je iz mnogo
svetlijeg, toplijeg mesta – njena koža je na neki način to odrazavala,
bez obzira na svoju svetlinu – I hladnoća mora da je činila da se oseća
neugodno. Moj ledeni dodir ju je sigurno….

,,Ne volis hladnoću,” nagadjao sam.

,,Ni vlagu,” složila se.

,,Sigurno ti je teško da živiš u Forksu.” Možda nije trebalo da dodješ ovde, želeo sam da dodam. Možda bi trebalo da se vratiš tamo gde pripadaš.
Ipak,
nisam bio siguran da sam to želeo. Uvek ću se sećati mirisa njene krvi
– da li je bilo ikakve garancije da eventualno neću poći za njom? S
druge strane, ako ode, njen um će zauvek ostati misterija. Konstantna,
kopkajuća slagalica.

,,Nemaš pojma koliko,” rekla je tiho, na trenutak me ljutito gledajući.

Njeni odgovor su bili nešto što nikad nisam očekivao. Terali su me da želim da postavljam još pitanja.

,,Zašto
si, onda došla ovamo?” pitao sam, odmah shvaćajući da je moj ton bio
previše optužujući, ne dovoljno ležeran za ovaj razgovor. Pitanje je
zvučalo nepristojno, ispitivački.

,,To je…. komplikovano.”

Trepnula
je svojim krupnim očima, ostavljajući sve na tome, a ja sam skoro pukao
od radoznalosti – radoznalost je gorela toliko vrelo kao žedj u mom
grlu. Zapravo, otkrio sam da mi je polako postajalo lakše da dišem;
agonija je postajala podnošljivija s navikavanjem.

,,Mislim da
mogu da pratim,” insistirao sam. Možda će odgovarajuća učtivost
nastaviti da je tera da odgovara na moja pitanja, onoliko dugo koliko
sam bio drzak da ih postavljam.

Tiho je zurila dole, u svoje
ruke. Ovo me je učnilo nestrpljivim; želeo sam da stavim svoju ruku pod
njenu bradu I podignem njenu glavu, tako da mogu da joj čitam kroz oči.
Ali to bi bilo nepromišljeno od mene – opasno – da joj ponovo dotaknem
kožu. Iznenada je podigla pogled. Bilo je olakšanje što sam mogao da
ponovo vidim emocije u njenim očima. Progovorila je brzim tempom,
žureći kroz reči.

,,Majka mi se preudala.”

Ah, ovo je bilo dovoljno ljudski, lako za razumeti. Tuga je prošla kroz njene čiste oči I donela nabor tačno izmedju njih.

,,To
ne zvuči baš složeno,” rekao sam. Glas mi je bio nežan, iako nisam
radio na tome da tako zvuči. Njena tuga me je ostavila da se osećam
neobično bespomoćnim, želeći da postoji nešto to sam mogao da učinim da
bi se osećala bolje. Čudan impuls.

,,Kad se to dogodilo?”

,,Prošlog septembra.” Teško je izdahnula – ne potpun udah. Zadržao sam dah dok je njen topli uzdah dodirivao moje lice.

,,A on ti se ne svidja,” nagadjao sam, hvatajući još informacija.

,,Ne,
Fil je u redu,” rekla je, ispravljajući moju pretpostavku. Sad je
postojao nagoveštaj osmeha u uglovima njenih punih usana. ,,Previše
mlad, možda, ali dovoljno fin.”

Ovo nije odgovaralo scenariju koji sam gradio u svojoj glavi.

,,Zašto
nisi ostala s njima?” pitao sam, malo previše radoznalim glasom.
Zazvučalo je kao da sam bio propitljiv. Što sam iskreno I bio.

,,Fil
mnogo putuje. On je profesionalni igrač bejzbola.” Mali osmeh na njenom
licu sada je postao naglašeniji; ovaj izbor karijere ju je zabavljao.

Takodje
sam se nasmejao, iako to nisam izabrao. Nisam pokušavao da učinim da se
oseća lakše. Njen osmeh je jednostavno učinio da poželim se nasmešim
kao odgovor na njega – da se uklopim u tajnu.

,,Jesam li čuo
za njega?” projurio sam kroz spisak profesionalnih igrača bejzbola u
svojoj glavi, pitajući se koji Fil je bio njen…

,,Verovarno nisi. Ne igra dobro.” Još jedan osmeh. ,,Isključivo u nižim ligama. Često se seli.”

Spiskovi
u mojoj glavi momentalno se promeniše I razradio sam listu mogućnosti
za manje od sekunde. U isto vreme sam zamišljao novi scenario.

,,Pa
te je majka poslala ovamo da bi ona mogla da putuje sa njim,” rekao
sam. Pretpostavke su izgleda iz nje izvlačile više informacija nego što
su to činila pitanja. Ponovo je upalilo. Izbacila je bradu I izraz lica
joj odjednom postade tvrdoglav.

,,Ne, nije me ona poslala
ovamo,” rekla je, tihim glasom koji je dotakao ivicu oštrine. Moje
nagadjanje ju je naljutilo, iako nisam mogao da vidim zašto. ,,Poslala
sam se sama.”

Nisam mogao da pogodim značenje njenih reči, ni
izvor njene ljutnje. Bio sam totalno izgubljen. Tako da sam odustao.
Ništa vezano za ovu devojku nije imalo smisla. Ona nije bila kao druga
ljudska bica. Možda tišina njenih misli I parfem njene arome nisu bile
jedine neobične stvari u vezi nje.

,,Ne shvatam,” priznao sam, mrzeći da se složim.

Uzdahnula je I zurila u moje oči duže nego što bi većina ljudi mogla da podnese.

,,U
početku je ostajala sa mnom, ali joj je on nedostajao,” polako je
objasnila, dok joj je ton postajao nesrećniji sa svakom novom reči.
,,To ju je činilo nesrećnom…. Tako da sam odlučila da je došlo vreme da
provedem malo više vremena sa Čarlijem.”

Malena bora izmedju njenih očiju postade dublja.

,,Ali
sad si ti nesrećna,” promrmljao sam. Nisam mogao da prestanem da svoje
hipoteze izgovaram naglas, nadajući se da ću pravilno pročitati njenu
reakciju. Kako god, ova hipoteza izgleda nije bila daleko od istine.

,,I?” rekla je, kao da ovo uopšte nije bila činjenica koja bi trebalo da se uzme u obzir.

Nastavio
sam da zurim u njene oči, osećajući da sam konačno dobio svoj prvi,
stvarni uvid u njenu dušu. Video sam u toj jednoj reči, gde je
postavljala sebe medju svojim sopstvenim prioritetima. Za razliku
drugih ljudskih bica, njene potrebe su bile daleko u dnu liste. Ona je
bila nesebična. Kad sam video ovo, misterija osobe koja se krije iza
tihog uma počela je da biva malo manja.

,,To mi se ne čini
pravedno,” rekao sam. Slegnuo sam ramenima, pokušavajući da izgledam
opušteno, pokušavajući da prikrijem intenzitet svoje radoznalosti.

Nasmejala se, ali nije bilo zabavljenosti u njenom glasu. ,,Zar ti niko nikad nije rekao? Život nije pravedan.”

Želeo
sam da se nasmejem njenim rečima, iako ni ja nisam osećao stvarnu
zabavljenost. Znao sam nešto malo o nepravdenosti života. ,,Verujem da
sam zaista to već negde čuo.”

Zurila je u mene, ponovo izgledajući zbunjena. Njene oči zatreptavše, a onda se ponovo vratiše na moje.

,,Znači, to je sve,” rekla mi je.

Ali
nisam bio spreman da još uvek dopustim da se razgovor završi. Malo “V”
izmedju njenih očiju, ostatak njene patnje, smetao mi je. Želeo sam da
ga izgladim svojim vrhovima prstiju. Ali, naravno, nisam je smeo
dodirnuti. To na toliko mnogo načina nije bilo bezbedno.

,,Dobro se pretvaraš,” polako sam progovorio, I dalje uzimajući u obzir ovu sledeću hipotezu.

,,Ali bio bih voljan da se opkladim patiš više nego što ikome dopuštaš da vidi.”

Napavila
je izraz lica, sužene oči I nadurena usta, I skrenula pogled ka
prednjoj strani razreda. Nije joj se svidjalo kad sam tačno pogadjao.
Nije bila prosečan mučenik – nije želela publiku za svoj bol.

,,Da li grešim?”

Lagano se stresla, ali se inače pravila da me ne čuje.

To me nateralo da se nasmešim. ,,Nisam ni mislio.”

,,Šta se to tebe tiče?” pitala je I dalje skrenutog pogleda.

,,To je veoma dobro pitanje,” priznao sam, više sebi nego da bi njoj odgovorio.

Njena
pronicljivost bila je bolja nego moja – videla je tačnu srž stvari, dok
sam se ja saplitao oko ivica, slepo proučavajući tragove. Detalji
njenog veoma ljudskog života nije trebalo da me se tiču. Bilo
je pogrešno od mene da se brinem za njene misli. Osim štićenja moje
porodice od sumnje, ljudske misli nisu bile značajne. Nisam bio navikao
da imam nedostatak intuicije u bilo kom slučaju. Previše sam se
oslanjao na svoj ekstra sluh – jasno je bilo da nisam shvatao onoliko
koliko sam mislio.

Devojka je uzdahnula I ljutito pogledala ka
prednjem delu učionice. Nešto oko njenog isfrustriranog izraza lica je
bilo komično. Niko nikad nije bio u većoj opasnosti od mene od ove male
devojke – u bilo kom trenutku bih mogao, zaokupljen svojom smešnom
udubljenošću u ovaj razgovor, da udahnem kroz nos I napadnem je, pre
nego što bih mogao da se zaustavim – a ona je bila iznervirana jer
nisam odgovorio na njeno pitanje.
,,Da li te nerviram?” upitao sam, smeju'i se apsurdnosti svega ovoga.

Brzo je pogledala u mene, a onda su njene oči izgleda bile zarobljene mojim posmatranjem.

,,Ne
baš,” rekla mi je. ,,Više samu sebe nerviram. Moje lice je tako lako
pročitati – moja majka me uvek zove svojom otvorenom knjigom.”

Namrštila se, razljućena.

Zurio sam u nju zapaljen. Razlog zbog kog je bila ljuta bio je taj što je mislila da sa prelako
video kroz nju. Kako bizarno. Nikad nisam ulozio toliko truda da
razumem nekoga u celom svom životu – ili pre, postojanju, pošto je život teško bila prava reč. Nisam zaista imao život.

,,Naprotiv,”
negodovao sam, osećajući se neobično….opezno, kao da je postojala neka
skrivena opasnost koju sam bio nemoćan da vidim. Odjednom sam bio na
ivici, slutnja me je činila zabrinutim. ,,Mislim da te je veoma teško
pročitati.”

,,Ona mora da si dobar čitač,” nagadjala je, gradeći svoju sopstvenu pretpostavku koja je, ponovo, bila tačna.

,,Uglavnom,” složio sam se.

Potom
sam joj se šire osmehnuo, puštajući da mi se usne povuku unazad kako bi
prikazali nizove svetlućajućih, oštrih zuba iza njih. To je bila glupa
stvar za uraditi, ali bio sam nenadano, iznenadjujuće očajan da uputim
neku vrstu upozorenja devojci. Njeno telo je bilo bliže mom nego
ranije, nesvesno se pomerilo tokom našeg razgovora. Svi mali tragovi I
znakovi koji su bili sposobni da preplaše ostatak ljudi, na njoj,
izgleda, nisu radili. Zašto nije pobegla od mene od preplašenosti?
Sigurno je videla dovoljno moje mračnije strane da razume opasnost,
intuitivna, kakva je izgleda bila.

Nisam uspeo da vidim da li
je moje upozorenje dostiglo željeni efekat. Upravo tada, gospodin Baner
je zatražio pažnju razreda I ona se naglo okrenula od mene. Izgledalo
je kao da je odahnula zbog prekidanja, pa, možda je nesvesno razumela.

Nadao sam se da jeste.

Prepoznao
sam fasciniranost, kako raste u meni, čak iako sam pokušao da je
iskorenim. Nisam mogao da priuštim da mi Bela Svon bude zanimljiva. Ili
pre, ona to nije mogla da priušti. Već sam žudeo za sledećom
prilikom da popričam s njom. Želeo sam da znam više o njenoj majci,
njenom životu pre nego što je došla ovde, njenom odnosu sa svojim ocem.
Sve beznačajne detalje koji bi dublje prikazali njen karakter. Ali
svaka sekunda koju sam proveo sa njom je bila greška, rizik koji nije
trebalo da preuzima.

Ne razmišljajući, zamahnula je svojom
gustom kosom tačno u trenutku kad sam dozvolio sebi jos jedan udah.
Prikupljeni talas njenog mirisa pogodio je kraj moga grla. Bilo je kao
prvog dana – kao goruća lopta. Bol goruće suvoće izazvao mi je
vrtoglavicu. Morao sam da ponovo zgrabim što kako bi se održao u mestu.
Ovaj put sam imao malčice više kontrole. Barem nisam ništa slomio.
Čudovište je zarežalo u meni, ali nije uživalo u mom bolu. Bilo je
prejako zategnuto. Na trenutak.

Istovremeno sam zaustavio disanje I ustuknuo od devojke što sam dalje mogao.

Ne,
nisam mogao da priuštim da mi bude fascinantna. Što mi je bila
zanimljivija, bilo je verovatnije da ću je ubiti. Danas sam već
napravio dve manje greške. Da li ću napraviti I treću, onu koja neće biti manja?

Čim
je zvono zazvonilo, izleteo sam iz učionice, verovatno uništavajući
kakav god utisak ljubaznosti sam stvorio za vreme trajanja ovog sata.
Ponovo, udisao sam čist, vlažan vazduh napolju, kao da je bio lekovit.
Požurio sam kako bih napravio što je veću moguće razdaljinu izmedju
devojke I sebe.

Emet me je čekao ispred vrata našeg časa španskog. Proučavao je moj divlji izraz na trenutak.

Kako je prošlo? oprezno se pitao.

,,Niko nije umro,” promrmljao sam.

Pretpostvljam da je to nešto. Kad sam pred kraj video Alis kako beži sa časa, pomislio sam….

Dok
smo ulazili u učionicu video sam njegovu uspomenu na skoro prošli
trenutak, vidjenu kroz otvorena vrata njegovog poslednjeg časa; Alis
koja hoda živahno I praznog lica po putu do zgrade za nauke. Osetio sam
njegovu hitnost da ustane I pomogne, a potom I njegovu odluku da
ostane. Ako bi Alis bila potrebna pomoć, pitala bi…

Zatvori sam
svoje oči u hororu I odvratnosti, kad sam se strovalio u svoje sedište.
,,Nisam shvatio da je bilo toliko blizu. Nisam mislio da ću… Nisam
video da je bilo toliko loše,” prošaputao sam.

Nije bilo, razuverio me je. Niko nije umro, zar ne?

,,Tačno,” rekao sam kroz zube. ,,Ne ovog puta.”

Možda postane lakše.

,,Naravno.”

Ili je mozda ubiješ. Slegnuo je ramenima. Ne
bi bio prvi koji je uprskao. Niko te ne bi preteško osudjivao. Ponekad
osoba jednostavno miriše predobro. Zadivljen sam što si ovoliko izdržao.

,,Ne pomažeš, Emete.”

Bio
sam zgadjen njegovim pristankom na ideju da ću ubiti devojku, da je to
bilo nešto neizbežno. Da li je bila njena krivica što je mirisala tako
dobro?

Znam kad se desilo meni…, prisetio se, vodeći me
pola veka unazad s njim, na stazu u suton, gde je žena srednjih godina
skidala svoje osušene čaršave sa kanapa razapetog izmedju jabukovog
drveća. Miris jabuka je visio teško u vazduhu – žetva je bila gotova I
odbačene voćke bile su rasute po zemlji, modrice na njihovoj koži
ispuštale su prijatan miris ka gustim oblacima. Sveži plastovi sena
bili su pozadina tom mirisu, harmonija. Zakoračio je na stazu, potpuno
svestan žene, na zadatku za Rozali. Nebo je površinski bilo ružičasto,
narandžasto preko zapadnog drveća. Nastavio bi da krivuda dvokolica
puteljkom I ne bi bilo razloga da ovo veče bude upamćeno, osim što je
iznenadni noćni povetarac oduvao bele čaršave kao jedra, I produvao
ženin miris preko Emetovog lica.

,,Ah,” tiho sam zastenjao. Kao da sopstvena žedj koju sam pamtio nije bila dovoljna.

Znam. Nisam izdržao ni pola sekunde. Nisam čak ni razmišljao da se oduprem.

Njegova uspomena postala je previše jasna da bih to mogao podneti.

Skočio sam na stopala, zuba zaključanih dovoljno jako da preseku čelik.

,,Esta
bien, Edvard?” gospodja Gof upita, uplašena mojim iznenadnim pokretom.
Mogao sam da vidim svoje lice u njenim mislima I znao sam da sam
izgledao daleko od dobrog.

,,Me perdona,” promrmljao sam dok sam hitao ka vratima.

,,Emet – puedas tu ayuda a tu hermano?” pitala je, bespomoćno gestikulirajući ka meni, dok sam izletao iz prostorije.

,,Naravno,” čuo sam ga kako kaže.

Pratio me je do udaljenog dela zgrade, gde me je stigao I stavio svoju ruku na moje rame.

Maknuo sam njegovu ruku sa nepotrebnom silom. To bi smrskalo kosti ljudske šake, a možda I cele ruke.

,,Žao mi je Edvarde.”

,,Znam.” Davio sam se u dubokom udahu vazduha, pokušavajući da očistim svoju glavu I pluća.

,,Da
li je I to onoliko loše?” pitao je, trudeći se da ne misli o mirisu I
ukusu svog sećanja dok mi je postavljao pitanje, I na baš uspevajući.

,,Gore je, Emete, gore.”

Bio je tih na trenutak.

Možda…

,,Ne, ne bi bilo bolje kad bih to okončao. Vrati se na čas Emete. Želim da budem sam.”

Okrenuo
se, bez ijedne reči ili misli, I brzo otišo. Reci će nastavnici
španskog da sam bolestan, da sam pobegao, ili da sam vampire koje je
opasno van kontrole. Da je izgovor uopšte bio bitan? Možda se nisam
vraćao. Možda sam morao da odem.

Ponovo sam otišao u svoj
automobil, čekajući da se škola završi. Krio se. Ponovo. Trebalo je da
sam neko vreme proveo odlučujući ili pokušavajući da definišem svoju
odluku, ali, poput zavisnika, uhvatio sam sebe kako pretražujem kroz
žubor misli koje su se izlivale iz školske zgrade. Poznati glasovi su
se izdvajali, ali upravo sada nisam bio zainteresovan za slušanje
Alisinih vizija ili Rozalinih žalbi. Lako sam pronasao Džesiku, ali
devojka nije bila sa njom, tako da sam nastavio da tražim. Misli Majka
Njutona zadobiše moju pažnju I konačno sam je locirao u fiskulturnoj
sali, sa njim. Bio je nesrećan jer sam danas na biologiji razgovarao sa
njom. Prelazio je preko njenog odgovora kad je izneo temu.

Nikad
ga nisam video kako zapravo razmenjuje sa nekim više od reči ili dve.
Naravno da mu je Bela zanimljiva. Ne svidja mi se način da koji je
gleda. Ali nije izgledala previše ushićena zbog njega. Šta je rekla?
‘Pitam se šta mu je bilo prošlog ponedeljka.’ Nešto tako. Nije zvučala
kao da ju je briga. Tu sigurno nije bilo nešto puno razgovora…

Govorio
je sebi, na taj način se oslobadjajući svog pesimizma, oduševljen
idejom da Bela nije bila zainteresovana za svoje ćaskanje sa mnom. Ovo
me je nerviralo malo više nego što je bilo prihvatljivo, tako da sam
prestao da ga slušam. Stavio sam CD nasilne muzike u stereo, a onda ga
pojačao dok nije udavio ostale glasove. Morao sam da se veoma jako
koncentrišem na muziku, da zadržim sebe od vraćanja na misli Majka
Njutona, da špijuniram devojku koja ništa ne sumnja…

Varao sam
par puta, kako se čas približavao kraju. Ne špijuniram, pokušavao sam
da ubedim sam sebe. Samo sam se pripremao. Zeleo sam tačno da znam kad
će napustiti salu, kad će biti na parkingu. Nisam želeo da me uhvati
nespremnog. Dok su učenici počeli da izlaze kroz vrata sale, izašao sam
iz auta, ne potpuno siguran zašto sam to uradio. Kiša je bila slaba –
ignorisao sam je dok je lagano natapala moju kosu.

Da li sam želeo da me vidi ovde? Da li sam se nadao da će prići I započeti razgovor sa mnom? Šta sam to radio?

Nisam
se pomakao, iako sam pokušao da ubedim sebe da se vratim u auto,
znajući da je moje ponašanje bilo za prekor. Držao sam ruke prekrštene
preko grudi I disao veoma plitko, dok sam je gledao kako polako ide ka
meni dok su joj se uglovi usana spuštali. Nije gledala u mene. Par puta
je bacila pogled ka oblacima sa grimasom, kao da su je vredjali. Bio
sam razočaran što je došla do svojih kola pre nego što je prošla pored
mene. Da li bi mi se obratila? Da li bih joj se obratio?

Ušla
je u izbledeli tamno-crveni kamionet, zardjalu mašinu koja je bila
starija od njenog oca. Gledao sam je kako pali kamionet – stari motor
je zagrmeo glasnije od bilo kog drugog prevoznog sredstva na parkingu –
a potom ispružila svoje ruke ka ventilima za grejanje. Hladnoća je
činila da joj bude neugodno – nije je volela. Prošla je prstima kroz
svoju gustu kosu, privlačeći uvojke ka toku toplog vazduha, kao da je
pokušavala da ih osuši. Zamišljao sam kakav bi miris kabina tog
kamioneta morala da ima, a onda brzo oterao tu misao.

Bacila
je pogled oko sebe, dok se pripremala da se isparkira, a onda konačno
pogledala u mom pravcu. Zurila je u mene na samo oko pola sekunde, I
sve sto sam mogao da pročitam u njenim očima bilo je iznenadjenje, pre
nego što je skrenula pogled I ubacila kamionet u rikverc. A potom
zaškripela do ponovnog zaustavljanja, zadnji deo njenog kamioneta
izbegao je sudar sa karavanom Erina Tiga za samo nekoliko inča.

Zurila
je u retrovizor, usta raširenih u krivici. Kad je drugi auto prošao
pored nje, proverila je sve okolne tačke dvaput, a potom se isparkirala
sa svog mesta sa tolikim oprezom, da sam morao da se nacerim. Bilo je
kao da je mislila da je bila opasmislila da je bila opasna u svom oronulom kamionetu.

Pomisao
da je Bela Svon bila opasna za bilo kogaga, bez obzira na to sta je
vozila, naterala me je da se smejem dok se devojka odvezla pored mene,
gledajući pravo ispred sebe., bez obzira na to sta je
vozila, naterala me je da se smejem dok se devojka odvezla pored mene,
gledajući pravo ispred sebe na u svom oronulom kamionetu.

Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
2.Otvorena knjiga
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: