NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 3. Fenomen

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 3. Fenomen    Sat Jun 26, 2010 6:51 am

Iskreno, nisam bio žedan, ali sam odlučio da opet odem u lov te noći. Mala doza preventive, iako sam znao da je nedovoljna.
Karlajl je pošao sa mnom; nismo bili sami od kada sam se vratio iz Denalija. Dok smo trčali kroz mračnu šumu, čuo sam ga kako razmišlja o tom žurnom pozdravu prošle nedelje.

U njegovom sećanju sam video način na koji su moje osobine bile izmešane u krvožednom očaju. Osetio sam njegovo iznenađenje I iznenadnu brigu.

,,Edvarde?”
,,Moram da idem, Karlajle, Moram odmah otići.”
,,Šta se desilo?”
,,Ništa. Još. Ali desiće se ako ostanem.”

Posegnuo je za mojom rukom. Video sam kako ga je povredilo kada sam ustuknuo od njegove ruke.

,,Ne razumem.”
,,Da li si ikada…Da li se ikada…”

Gledao sam sebe kako duboko uzdišem, video sam divlji sjaj u svojim očima kroz filter njegove duboke brige.

,,Da li ti je ikada neka osoba mirisala bolje od ostatka? Mnogo bolje?”
,,Oh.”

Kada sam video da je razumeo, moje lice se ispunilo sramom. Podigao je ruku da me dotakne, ignorišuci što sam ponovo ustuknuo, I stavio svoju šaku na moje rame.

,,Uradi šta moraš da izdržiš, sine. Nedostajaćeš mi. Evo, uzmi moja kola. Brža su.”

Sada se pitao da li je uradio dobru stvar kada me je onda pustio da odem. Pitao se da li me je povredio svojim manjkom poverenja.

,,Ne,” prošaputao sam dok sam trčao. ,,To je bilo ono što mi je bilo potrebno. Mogao sam tako lako da izdam to poverenje da si mi rekao da ostanem.”
,,Žao mi je što patiš, Edvarde. Ali trebalo bi da uradiš šta možeš da održiš devojku Svon živom. Čak iako to znači da moraš ponovo da nas napustiš.”
,,Znam, znam.”
,,Zašto si se vratio? Znaš da sam srećan što si ovde, ali ako ti je preteško…”
,,Nije mi se sviđalo da budem kukavica,” priznao sam.

Usporili smo - jedva da smo trčali kroz tamu sada.

,,Bolje I to nego da je staviš u opasnost. Ona će otići za godinu-dve.”
,,U pravu si, znam to.” Iako, naprotiv, njegove reči su me učinile više žudnim da ostanem.
Devojka će otići za godinu ili dve…
Karlajl je prestao da trči, pa sam se I ja zaustavio. Okrenuo se da prouči moj izraz lica.

Ali ti nećeš otići, zar ne?

Sagnuo sam glavu.

Da li je u pitanju ponos, Edvarde? Nema sramote u….
,,Ne, nije ponos ono što me zadržava ovde. Ne sada.”
Nemaš gde da odeš?
Kratko sam se osmehnuo. ,,Ne, to me ne bi zaustavilo kada bih mogao naterati sebe da odem.”
,,Poći ćemo s tobom, naravno, ako je to ono što ti treba. Treba samo da pitaš. Ti si se bez žalbi selio sa ostatkom nas. Neće ti zamerati na ovome.”

Podigao sam jednu obrvu.

Nasmejao se. ,,Da, Rozali bi mogla, ali duguje ti. U svakom slučaju, mnogo je bolje za nas da odemo sada, kada šteta nije naneta, nego kasnije, nakon što se jedan život okonča.” Sav humor je nestao pri kraju.
Stresao sam se od njegovih reči.

,,Da,” složio sam se. Glas mi je zvučao promuklo.

Ali ne odlaziš?
Uzdahnuo sam. ,,Trebalo bi.”
,,Šta te zadržava ovde, Edvarde? Ne mogu da vidim…”
,,Ne znam da li mogu da objasnim.” Čak ni meni samom nije imalo smisla.
Proučavao je moj izraz lica dug trenutak.

Ne, ne vidim. Ali ako više voliš, poštovaću tvoju privatnost.
,,Hvala ti. To je velikodušno od tebe, s obzirom na to kako ja nikome ne dajem privatnost.”
S jednim izuzetkom. I radio sam sve što sam mogao da je lišim toga, zar ne?

Svi mi imamo svoje prednosti, nasmejao se opet. Hoćemo li?

Upravo je uhvatio miris malog krda jelena. Bilo je teško skupiti mnogo entuzijazma za to što je, čak I u najboljim okolnostima, bilo mnogo manje od arome koja tera vodu na usta. Upravo sada, dok je miris devojčine sveže krvi u mojim mislima, od tog mirisa mi se zapravo izokrenuo stomak.

Uzdahnuo sam. ,,Hajdemo,” složio sam se, iako sam znao da će slivanje još krvi kroz moje grlo pomoći tako malo. Obojica smo se premestili u skriveno mesto I pustili da nas miris, koji nije bio toliko privlačan, povede pravo u lov.

Bilo je hladnije kad smo se vratili kući. Istopljeni sneg se ponovo zaledio; to je bio tanak stakleni sloj koji je prekrivao sve – svaka iglica bora, svaka paprat, svaka travka bila je obložena ledom.
Dok je Karlajl otišao da se obuče za svoju ranu smenu u bolnici, ja sam ostao pored reke, čekajuci da sunce izađe. Osećao sam se skoro naduto od količine krvi koju sam popio, ali sam znao da ce manjak stvarne zeđi malo značiti kad ponovo sednem pored te devojke. Hladan I bez emocija, kao kamen na koji sam seo, zurio sam u tamnu vodu koja protiče uz zaleđenu obalu, zurio pravo kroz nju. Karlajl je bio u pravu. Trebalo bi da napustim Forks. Oni su mogli da prošire neku priču I tako objasne moje odsustvo. Pohađanje škole u Evropi. Poseta dalekim rođacima. Tinejdžerski beg od kuće. Priča nije bila bitna. Niko neće previše zapitkivati.
To bi bilo na samo godinu-dve, a onda će devojka nestati. Nastaviće sa svojm životom – Imaće život s kojim će da nastavi. Otići će na koledž, započeti karijeru, možda se udati za nekoga. Mogao sam da zamislim to – mogao sam da vidim devojku obučenu u belo, dok hoda usklađenim koracima, sa svojom rukom u očevoj.

Bio je neobičan, bol koji mi je ta slika prouzrokovala. Nisam mogao da razumem. Da li sam bio ljubomoran jer je ona imala budućnost koju ja nikad neću imati? To nije imalo smisla. Svako ljudsko biće oko mene imalo je šanse za istu budućnost oko sebe - život – I retko sam prestajao da im zavidim.

Trebalo bi da je ostavim njenoj budućnosti. Da prestanem da rizikujem njen život. To je bila prava stvar koji je trebalo učiniti. Karlajl je uvek birao ispravan put. Trebalo bi da ga sada poslušam. Sunce se probijalo iza oblaka I bledo svetlo je sijalo svuda po zaleđenom staklu.

Još jedan dan, odlučio sam. Videću je još jednom. Mogao sam to da podnesem. Možda ću pomenuti moje nailazeće odsustvo, da postavim priču.
Ovo će biti teško. Mogao sam to da osetim u svojoj teškoj mrskosti koja me je već naterala da razmišljam o izgovorima za ostanak- da produžim liniju smrti na dva dana, tri, četiri… Ali uradiću pravu stvar. Znao sam da mogu da se uzdam u Karlajlov savet. I takođe sam znao da sam bio u prevelikom sukobu sa samim sobom da bi sam doneo pravu odluku.
U prevelikom sukobu. Koliko je mnogo ove mrskosti dolazilo od radoznalosti, a koliko od mog nezadovoljenog apetita?
Ušao sam unutra da obučem čistu odeću za školu. Alis me je čekala, sedeći na najvišem stepeniku, na ivici trećeg sprata.

Opet odlaziš, optužila me je.
Uzdahnuo sam I klimnuo glavom.
Ne mogu da vidim gde ovaj put ideš.
,,Još uvek ne znam gde idem,” prošaputao sam.
Ja želim da ostaneš.
Odmahnuo sam glavom.
Možda Džez I ja možemo poći s tobom?
,,Trebaćete im još više, ako ja ne budem bio tu da ih pazim. I misli na Esme. Da li bi oduzela polovinu njene porodice tako naglo?”
Tako ćeš je unesrećiti.
,,Znam. Zato ti moraš ostati.”
To nije isto kao kad si ti tu I ti to znaš.
,,Da. Ali ja moram da uradim ono što je ispravno.”
Ima toliko mnogo ispravnih puteva I toliko mnogo neispravnih, opet, zar ne?

U jednom trenutku utonula je u jednu od svojih čudnih vizija. Gledao sam, zajedno s njom, dok su nejasne slike treperile I vrtele se. Video sam sebe pomešanog sa čudnim senkama, za koje nisam mogao da dokučim šta su – mutni, neprecizni oblici. A onda, odjednom, moja koža je svetlucala na jarkom svetlu sunca, na malom, otvorenom proplanku. Ovo je bilo mesto koje sam znao. Neka prilika je bila na proplanku sa mnom, ali opet, bila je nejasna, nije bila dovoljno tu da bi bila prepoznatljiva. Slike su se raspale I nestale kao million sitnih odluka opet istumbanih u budućnosti.

,,Nisam pohvatao sve od toga,” rekao sam, kada su joj vizije zatamnele.
Ni ja. Tvoja budućnost se tako često menja, da ne mogu da pratim ništa od toga. Ja mislim, možda…Zaustavila se I udarila pravo u beskrajnu kolekciju svojih skorijih vizija u vezi mene. Sve su bile iste – zamućene I nejasne.

,,Mislim da se nešto menja, ipak,” rekla je naglas. ,,Tvoj život izgleda kao ukrštenica.”
Mrko sam se osmehnuo. ,,Ti shvataš da žvučiš kao neka ciganka-proročica na nekom karnevalu, zar ne?”
Isplazila mi je svoj mali jezik.

,,Danas je u redu, zar ne?” pitao sam, glasom isprekidanim I preplašenim.
,,Ne vidim te kako nekog ubijaš danas,” uverila me je.
,,Hvala ti, Alis.”
,,Idi obuci se. Necu reći ništa – pustiću te da sam saopštiš ostalima kad budeš spreman.”

Ustala je I naglo sišla niz stepenice, slabo pogrbljenih ramena.

Nedostajaćeš mi. Stvarno.
Da, I ona će meni jako nedostajati.

Bila je to tiha vožnja do škole. Džasper je mogao reći da je Alis uznemirena zbog nečega, ali je znao da bi, da je htela da mu kaže, to već uradila. Emet I Rozali su bili zaboravni, imali su još jedan od svojih trenutaka, posmatrali oči jedno drugog sa divljenjem – bilo je pre odvratno gledati ih spolja. Svi smo bili prilično svesni koliko su oni bili očajno zaljubljeni jedno u drugo. Ili je meni možda bilo gore, jer sam ja bio jedini sam. Nekim danima je bilo teže nego nekim drugim, živeti sa tri para savršenih ljubavnika. Ovaj dan je bio jedan od tih.

Možda bi svi bili srećniji bez mene okolo, temperamenta kao da sam bolestan I neprijateljski nastrojen starac, kakav bi do sada već trebalo da budem. Naravno, prva stvar koju sam uradio nakon što smo stigli u školu, bila je traženje te devojke. Samo sam ponovo pripremao sebe.
Kako da ne.
Bilo je sramotno to što, odjednom, moj svet izgleda kao da u njemu nema ničega osim nje – celo moje postojanje bilo je usmereno na tu devojku, više nego što je bilo usmereno na mene samog. Bilo je dovoljno lako da se razume, stvarno; nakon osamdeset godina iste stvari svakog dana I svake noćisvaka promena postala je tačka zaokupljenosti.

Ona još uvek nije stigla, ali sam mogao da čujem bučno brundanje motora njenog kamioneta u daljini. Naslonio sam se na auto da sačekam. Alis je ostala sa mnom, ostali su otišli pravo na čas. Bila im je dosadna moja opsesija – bilo im je neshvatljivo kako je bilo koje ljudsko biće moglo da okupira moju pažnju na toliko dugo, bez obzira na to kako je slasno mirisalo.

Devojka se polako dovezla u vidokrug, očiju fokusiranih na put, a ruku čvrsto stegnutih oko volana. Izgledala je zabrinuto zbog nečega. Trebalo mi je sekund da shvatim šta je to nešto bilo, da shvatim da su svi ljudi danas imali iste izraze lica. Ah, ulica je bila prekrivena ledom I svi su morali da voze pažljivije. Mogao sam da vidim da je ozbiljno shvatila rizik.

To se poklapalo sa onih par stvari koje sam uspeo da dokučim u vezi nje. Dodao sam to na svoju malu listu: ona je bila ozbiljna osoba, odgovorna osoba.
Nije parkirala daleko od mene, ali me još uvek nije me primetila kako stojim ovde I zurim u nju. Pitao sam se šta bi uradila da jeste. Pocrvenela I otišla? To je bila prva pretpostavka. Možda bi I ona zurila u mene. Možda bi prišla da priča sa mnom.

Duboko sam udahnuo, puneći svoja pluća, za svaki slučaj. Zabrinuto je izašla iz svog kamioneta, testirajući klizavu zemlju pre nego što je spustila svoju težinu na nju. Nie podigla pogled, to me je frustriralo. Možda da ja odem I pričam s njom…. Ne, to bi bilo pogrešno. Umesto da se okrene ka školi, došla je do zadnje strane svog kamioneta, pridržavajući se za ivice svog kamioneta, nije verovala svojim stopalima. To mi je izmamilo osmeh na lice I osetio sam Alisin pogled na svom licu. Nisam čuo ono što je pomislila o ovome, bilo mi je previše zabavno da gledam kako devojka proverava lance na svojim gumama. Ona je, zapravo, tražila opasnost da će pasti, od načina na koji su joj se stopala klizala. Niko drugi nije imao problema – da li je parkirala na najkilzavijem mestu?

Zaustavila se tu, zureći ka dole sa čudnim izrazom na licu. Bio je raznežen. Kao da ju je nešto u vezi guma učinilo – emotivnom? Ponovo, radoznalost je bolela kao žeđ. Bilo je kao da sam morao da znam šta je mislila – kao da ništa drugo nije važno.
Pričaću s njom. Izgledalo je da joj svakako treba pomoć, barem dok ne bude dalje od klizavog trotoara. Naravno, nisam joj mogao to ponuditi zar ne? Tužno sam oklevao. S obzirom na to koliko je izgledalo da ne voli sneg, teško da bi joj bio prijatan dodir moje ledeno-hladne ruke. Trebalo je da obučem rukavice.

,,Ne!” Alis glasno izusti.

Prvobitno sam joj pročitao misli nagađajući da sam napravio pogrešan izbor I da me je videla da radim nešto neoprostivo. Ali to uopšte nije imalo veze sa mnom. Tajler Krauli je izabrao da skrene na parking prevelikom brzinom. Ovaj izbor će učiniti da počne da se kliza u krug po ledu. Vizija je dosla samo pola sekunde pre stvarnosti. Tajlerov karavan se vrteo na uglu dok sam ja I dalje gledao razlog koji je izmamio onaj šokirani šapat kroz Alisine usne.

Ne, ova vizija nije imala apsolutno ništa sa mnom, ali ipak sve u vezi nje je bilo povezano sa mnom, jer se Tajlerov karavan – njegove gume su sada udarale led na najgorem mogućem uglu - spremao da se okreće preko parkinga I zdrobi devojku koja je postala nepozvana centralna tačka mog sveta. Čak I bez Alisinog predviđenja, bilo bi dovoljno jednostavno protumačiti putanju kamioneta, koji je svakim trenutkom bio sve više van Tajlerove kontrole.

Devojka, koja je stajala tačno na pogrešnom mestu sa zadnje strane svog kamioneta, podigla je pogled uznemirena škripom guma. Pogledala je pravo u moje oči ispunjene hororom, a onda se okrenula da gleda svoju nadolazeću smrt.

Ne nju! Reči su odjeknule u mojoj glavi, kao da pripadaju nekom drugom.
I dalje gledajući u Alisine misli, video sam kako vizija iznenada bledi, ali nisam imao vremena da vidim kakav će ishod biti.

Bacio sam se preko parkinga, stajući tačno između karavana koji klizi I nepomične devojke. Pomerio sam se tako brzo, da je sve bilo potpuno mutno, osim predmeta moje koncentracije. Nije me videla – ljudske oči nisu bile sposobne da prate moj let – I dalje zureći u glomazan oblik koji se spremao da utisne njeno telo u metalni okvir njenog kamioneta. Uhvatio sam je oko struka, pomerajući se u prevelikoj panici da bi bio nežan prema njoj kao što je trebalo. U jednoj stotinki sekunde između vremena kada sam uklonio njeno krhko telo sa puta koji ju je vodio u smrt, I vremena kada sam pao na zemlju s njom u svojim rukama, bio sam jedva svestan njenog krhkog, lomljivog tela.

Kad sam čuo da je nešto puklo na ledu, osetio sam se kao da sam se I ja takođe pretvorio u led. Ali nisam imao čak ni sekundu da utvrdim njeno stanje. Čuo sam karavan iza nas, škripeo je i cičao, dok se okretao oko devojčinog tvrdog, metalnog kamioneta.Menjao je pravac, prilazeći, dolazeći po nju ponovo – kao da je bila magnet, koji ga je privlačio k nama.

Reč, koju nikada ranije nisam rekao u prisustvu dame, proklizela je kroz moje stisnute zube. Već sam uradio previše. Preleteo sam kroz vazduh I pomerio je s puta. Bio sam potpuno svestan greške koju pravim. Ali to što sam znao da grešim me nije zaustavilo, ali nisam zaboravio ni na rizik – rizik ne samo za mene, već I za moju porodicu.

Izložiti se.

A ovo sigurno neće pomoći, ali nije bilo šanse da dopustim karavanu da trijumfuje u svom drugom pokušaju da oduzme njen zivot.
Ispustio sam je I ispružio ruke hvatajući karavan pre nego što je uspeo da dotakne devojku.
Njegova sila me je odgurnula nazad u auto koji je bio parkiran pored njenog kamioneta I mogao sam da osetim kako se njegov ram udubljuje iza mojih ramena. Karavan je drhtao I tresao se na prepreci koju su napravile moje ruke, a potom se zaljuljao I nestabilno oslonio na dve poslednje gume.

Ako sad pomerim ruke, zadnja guma kamioneta će pasti na njene noge.

Oh, za ljubav svega što je sveto, zar se ova katastrofa nikad neće završiti?
Da li je postojalo još nešto u čemu sam mogao da pogrešim? Teško da sam mogao da sedim ovde, držeći karavan u vazduhu i čekajući spas. Takođe nisam mogao ni da odbacim karavan – bio je tu vozač o kom sam morao da mislim, njegove misli su bile nepojmivo uspaničene.

Sa unutrašnjim režanjem, odgurnuo sam karavan, tako da je na trenutak odskočio od nas. Dok se vraćao ka meni, uhvatio sam ga ispod rama svojom desnom rukom, dok sam levu obmotao oko devojčinog struka I povukao je, tako da ne bude ispod karavana, privlačeći je uz sebe. Njeno telo se meko pomeralo, dok sam je vukao tako da joj noge budu na čistini – da li je bila svesna? Koliko štete sam joj naneo svojim nepromišljenim pokušajem da je spasem?

Ispustio sam karavan, sad kad nije mogao da je povredi. Udario je u asfalt, svi prozori su se jednoglasno razbili. Bio sam u sred krize. Koliko je videla? Da li me je neki drugi svedok gledao kako se stvaram pored nje, a potom prevrćem kamionet dok pokušavam da je pomerim? Ta pitanja bi trebalo da budu moja najveća briga.

Ali bio sam previše zabrinut da zaista brinem o toj izloženosti onoliko koliko je trebalo. Previše uspaničen da sam je možda ja povredio u svom pokušaju da je zaštitim. Previše prestravljen što mi je ovoliko blizu, znajući šta bi omirisao kad bih dozvolio sebi da udahnem. Previše svestan topline njenog mekog tela, naslonjenog na moje – čak I kroz duplu prepreku naših jakni, mogao sam da osetim tu toplinu….

Prvi strah je bio najveći strah. Dok se vriska svedoka okupljala oko nas, nagnuo sam se dole da proučim njeno lice, da vidim je li svesna – mahnito se nadajući da nigde ne krvari. Njene oči su bile otvorene, zureći u šoku.

,,Bela,” pitao sam uspaničeno. ,,Da li si dobro?”
,,Dobro sam.” Automatski je izgovorila reči zaprepašćenim glasom.

Olakšanje, tako snažno da je skoro bolelo, prošlo je kroz mene sa zvukom njenog glasa. Udahnuo sam kroz svoje zube, I nisam mario za vatru u svom grlu koja je taj udah pratila. Skoro da sam joj se radovao. Pokušala je da se izbori da sedne, ali ja još nisam bio spreman da je oslobodim. Bilo je nekako….. bezbednije? Makar bolje, da je imam pritisnutu uz sebe.

,,Budi pažljiva,” upozorio sam je. ,,Mislim da si prilično jako udarila glavu.”
Nije bilo mirisa sveže krvi – bio sam zahvalan na tome – ali to nije iskorenilo moguću štetu. Bio sam nestrpljiv da je odvedem kod Karlajla I potpune radiološke opreme.

,,Auh,” rekla je, tonom komično šokiranim, kad je shvatila da sam bio u pravu u vezi njene glave.
,,To sam I mislio.” Olakšanje mi je sve učinilo smešnim, skoro da mi se zavrtelo u glavi.
,,Ma kako si….” Zastala je, a kapci joj zatreptavše. ,,Kako si uspeo da tako brzo stigneš ovde?”
Olakšanje se preokrenulo u bes, humor je nestao. Primetila je previše. Sad, kad je izgledalo da je devojka bezbedna, zabrinutost za moju porodicu postala je jaka.
,,Stajao sam odmah pored tebe, Bela.” Znao sam iz iskustva da sam bio veoma ubedljiv kad lažem, to je činilo bilo koga ko me ispituje manje sigurnim u istinu.

Ponovo je pokušala da se izbori da sedne, I ovaj put sam joj to dopustio. Morao sam da dišem kako bih odigrao tačno svoju ulogu. Trebalo mi je prostora od toplote njenog tela, kako se ne bi sjedinila sa njenim mirisom I preplavila me. Odmakao sam se od nje, onoliko daleko koliko je bilo moguće, u malom prostoru između polupanih vozila. Zurila je u mene, I ja sam zurio u nju. Skrenuti pogled bila je prva greška koju bi loš lažov načinio, a ja nisam bio loš lažov. Izraz lica mi je bio miran, mek…. Izgleda da ju je zbunio. To je bilo dobro.

Mesto nesreće sada je bilo okruženo. Većina učenika, dece, zagledaju I guraju se kroz olupine, kako bi videli da li ima ikakvih osakaćenih delova tela. Bilo je žuborenja vrisaka I šokiranih misli. Prošao sam kroz njih jednom, da se uverim da još uvek nije bilo sumnji a onda ih isključio I koncentrisao se na devojku. Pažnja joj je bila odvučena zbrkom. Pogledala je oko sebe I dalje ošamućenog izraza I pokušala da ustane.
Lagano sam spustio ruku na njeno rame kako bih je zadržao dole.

,,Samo ostani tu gde jesi, za sada.” Izgledala je kao da je dobro, ali da li bi stvarno trebalo da pomera vrat? Ponovo, poželeo sam da je Karlajl tu. Moje godine teoretskog studiranja medicine nisu mogle da se porede sa njegovim vekovima praktikovanja medicine.

,,Ali hladno je,” prigovorila je.
Bila je umalo smrskana do smrti dva puta I još jednom umalo ostala invalid, a brinula ju je hladnoća. Kikot je izleteo kroz moje zube pre nego što sam mogao da se setim da situacija nije bila smešna.
Bela je trepnula, a oči joj se potom fokusiraše na moje lice. ,,Bio si tamo.”
Ovo me je ponovo otreznilo.
Pogledala je ka jugu, iako tamo nije imalo ništa da se vidi osim olupane strane karavana. ,,Bio si kod svojih kola.”
,,Ne, nisam.”
,,Videla sam te,” insistirala je; glas joj je bio poput dečijeg kada je bila tvrdoglava. Isturila je bradu.
,,Bela, stajao sam s tobom I povukao te s puta.”
Zurio sam duboko u njene krupne oči, pokušavajući da je ubedim da prihvati moju verziju – jedinu racionalnu ponuđenu verziju.
Zaklopila je vilicu. ,,Nisi.”

Pokušao sam da ostanem smiren, da ne paničim. Kad bi samo mogao da učinim da ćuti par trenutaka, da dam sebi šansu da uništim krivični dokaz… I potkopam njenu priču tako što ću da iznesem na videlo povredu njene glave. Zar ne bi bilo lako učiniti da ova tiha, tajanstvena devojka ćuti? Kada bi mi samo verovala, samo na par trenutaka…

,,Molim te, Bela,” rekao sam, previše napetim glasom, jer sam, odjednom, želeo da mi veruje. Žarko sam želeo, ne samo iz brige za ovu nezgodu. Glupava želja. Kakvog bi smisla imalo za nju da veruje meni?

,,Zašto?” upitala je, I dalje odbrambeno.
,,Veruj mi,” molio sam.
,,Obećavaš li da ćeš mi kasnije sve objasniti?”
To što sam morao da je ponovo lažem učinilo me je besnim, sad kad sam toliko želeo da nekako zaslužim njeno poverenje. Tako da kad sam joj odgovorio, odgovorio sam oštro.
,Dobro.”
,,Dobro,” ponovila je istim tonom.
Dok nas je spasilačka ekipa okruživala – odrasli koji dolaze, pozivani autoriteti, sirene iz daljine – pokušao sam da ignorišem devojku i pravilno postavim svoje prioritete. Tražio sam kroz svaku misao na parkingu, i misli svedoka i misli onih koji su kasnije stigli, ali nisam mogao da nađem ništa opasno. Većina njih je bila iznenađena što me vidi pored Bele, ali svi su zaključili – pošto nije bilo drugog mogućeg zaključka – da me jednostavno nisu primetili kako stojim pored devojke pre nezgode.

Ona je bila jedina koja nije prihvatila lako objašnjenje, ali ona će se smatrati poslednjim svedokom na kog se može osloniti. Bila je preplašena, istraumirana, da ne pominjemo da je udarila glavu. Verovatno šokirana. Bilo bi prihvatljivo za njenu priču da bude zbunjiva, zar ne? Niko joj neće pridavati toliki značaj nad pričama drugih očevidaca…

Stresao sam se kad sam uhvatio misli Rozali, Džaspera i Emeta, koji su tek stigli na mesto događaja. Večeras ću morati da preživim pakao kako bih se iskupio za ovo. Želeo sam da izdubim udubljenje koje su moja ramena napravila na kamionetu, ali devojka je bila preblizu. Moraću da sačekam dok joj pažnja ne bude odvučena.

Čekanje je bilo frustrirajuće – toliko pogleda uprtih u mene – dok su se ljudi borili sa karavanom, pokušavajuci da ga odvuku od nas. Možda bi im pomogao, čisto da ubrzam proces, ali već sam bio u dovoljno velikoj nevolji, a devojka je imala oštar vid. Konačno su uspeli da ga pomere dovoljno daleko da bi kola hitne pomoći mogla da dođu do nas sa svojim nosilima.
Poznato, prosedo lice me je procenilo.

,,Hej, Edvarde,” Bret Varner reče. On je takođe bio bolničar i znao sam ga dobro iz bolnice. Bila je to kap sreće - jedine sreće danas – što je on bio prvi koji se provukao do nas. U svojim mislima nije bio ništa što sam smatrao uznemirenošću ili smirenošću. ,,Dete, jesi li u redu?”
,,Savršeno Brete. Ništa me nije ni dotaklo. Ali sam uplašen da bi Bela mogla da ima potres mozga. Prilično je jako udarila glavu kad sam je smakao sa puta…”
Bret je svoju pažnju preusmerio ka devojci, koja me je prostrelila besnim pogledom izdaje. Oh, tako je. Bila je tihi mučenik – radije je patila u tišini. Nije se momentalno protivila mojoj priči, ali to je ipak učinilo da se osećam lakše.

Sledeći bolničar je pokušao da insistira da dopustim da se pobrinu za mene, ali nije bilo preteško odvratiti ga od toga. Obećao sam da ću dopustiti svom ocu da me pregleda I on me je pustio. Sa većinom ljudi, govor sa hladnom ubeđenošću bio je sve što je bilo potrebno. Sa većinom ljudi, samo ne sa devojkom, naravno. Da li se ona uklapala u bilo koji normalan šablon? Dok su joj stavljali ortopedsku kragnu – a njeno lice postalo crveno zbog srama – iskoristo sam trenutak odvučenosti pažnje kako bih izmenio oblik udubljenja u kamionetu zadnjom stranom svog stopala.

Samo su oni poput mene primetili šta sam radio i čuo sam Emetovo mentalno objašnjenje da će popraviti sve što propustim.
Zahvalan na njegovoj pomoći – i još zahvalniji što mi je Emet, barem, već oprostio moj opasan izbor – bio sam opušteniji dok sam se uspinjao na prednje sedište hitnih kola, do Breta.
Šef policije je stigao pre nego što su stavili Belu u zadnji kraj hitnih kola. Iako su misli Belinog oca bile reči koje sam već čuo, panika i briga koji su se izlivale iz čovekovog uma ugušile su svaku drugu misao u okolini. Zabrinutost i krivica koje se nisu mogle opisati rečima, velika količina njih, izlile su se iz njega kad je video svoju jedinu ćerku na nosilima. Izlile su se iz njega i prošle kroz mene, odzvanjajući I postajući jače. Kada me je Alis upozorila da bi ubijanje ćerke Čarlija Svona ubilo I njega takođe, nije preterivala. Moja glava se pognula sa tom krivicom, dok sam slušao njegov uspaničen glas.

,,Bela!” uzviknuo je.
,,Sasvim sam dobro, Čar-tata.” Uzdahnula je. ,,Ništa mi nije.”
Njeno uveravanje jedva da je utešilo njegov strah. Odjednom se okrenuo ka najbližem članu hitne pomoći, zahtevajući više informacija. Nisam, dok ga nisam čuo da govori, da formira savršeno povezane rečenice bez obzira na uspaničenost, shvatio da njegova brižnost i zabrinutost nisu bile neizrečive. Samo nisam… mogao da čujem tačne reči.

Hmmm. Čarli Svon nije bio tih kao njegova ćerka, ali ipak sam mogao da vidim odakle je to nasledila. Zanimljivo.
Nikad nisam proveo mnogo vremena u blizini gradskog šefa policije. Uvek sam ga smatrao za čoveka sporih misli – sad sam shvatio da sam ja bio taj koji je bio spor. Njegove misli bile su delimično zamaskirane, ne odsutne. Mogao sam samo da im odredim pravac, ton…

Želeo sam da slušam jače, da vidim da li bi u ovom novom, manjem deliću slagalice, mogao naći ključ do devojčinih tajni. Ali Bela je već bila u kolima, i hitna kola su bila na svom putu. Bilo je teško odvojiti sebe od mogućeg rešenja misterije koja me je opsedala. Ali sada sam morao da mislim – da sagledam ono što sam uradio iz svakog ugla. Morao sam da slušam, da se uverim da nas nisam sve stavio u toliko veliku opasnost da bismo morali odmah da odemo. Morao sam da se koncentrišem.

Nije bilo ništa u mislima bolničara što me je brinulo. Iz onoga što su mogli da kažu, devojci nije bilo ništa ozbiljno loše. A Bela se, za sada, držala moje priče. Prvi prioritet, kad smo stigli u bolnicu, bio je da vidim Karlajla. Požurio sam kroz automatska vrata, ali sam bio nesposoban da potpuno zaboravim da pazim na Belu; držao sam je na oku kroz misli bolničara. Bilo je lako naći poznati um mog oca. Bio je u svojoj maloj kancelariji, potpuno sam – druga kap sreće u ovom nesrećnom danu.

,,Karlajle.”

Čuo je moje približavanje i uznemirio se čim je video moje lice. Hitro je ustao, a lice mu je prebledelo. Nagnuo se preko uredno organizovanog stola boje oraha.

Edvarde – nisi –
,,Ne, ne, nije to.”
Duboko je udahnuo. Naravno da nije. Žao mi je što sam tako naglo zaključio. Tvoje oči, naravno, trebalo je da znam…Primetio je moje još-uvek-zlatne oči sa olakšanjem.
,,Ona je ipak povređena, Karlajle, verovatno ne ozbiljno, ali - ”
,,Šta se dogodilo?”
,,Glupava saobraćajna nesreća. Ona je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ali nisam mogao samo da stojim tamo – da dopustim da je smrska – “
Počni ponovo, ne razumem. Kako si ti umešan?
,,Karavan se klizao po ledu,” prošaputao sam. Zurio sam u zid iza njega dok sam govorio. Umesto gomile uramljenih diploma, imao je samo jednu jednostavnu sliku – njegov favoritet, neotkriveni Hasam. ,,Bila mu je na putu. Alis ga je videla kako nailazi, ali nije bilo vremena da se uradi bilo šta drugo osim da stvarno pretrčim preko parkinga i pomerim je sa puta. Niko nije primetio.… osim nje. Morao sam da zaustavim karavan takođe, ali ponovo, niko nije video….osim nje. Meni je…. Meni je žao, Karlajle. Nisam mislio da nas stavim u opasnost.”
Zaobišao je sto i stavio svoju ruku na moje rame.
Uradio si pravu stvar. Sigurno ti nije bilo lako. Ponosan sam na tebe, Edvarde.
Onda sam mogao da ga pogledam u oči. ,,Ona zna da nešto…. nije u redu sa mnom.”
,,To nije bitno. Ako moramo da odemo, otićićemo. Šta je rekla?”
Zavrteo sam glavom, pomalo isfrustriran. ,,Još ništa.”
Još?
,,Složila se sa mojom verzijom događaja – ali očekuje objašnjenje.
Namrštio se dok je razmatrao ovo.
,,Ona je udarila glavu – pa, ja sam je udario,” brzo sam nastavio. ,,Bacio sam je na zemlju prilično jako. Izgleda dobro, ali…. Mislim da neće trebati mnogo da se posumnja u njenu procenu.”
Osetio sam se neučtivo kad sam to izgovorio.
Karlajl je čuo odvratnost u mom glasu. Možda to neće biti nepohodno. Hajde da vidimo šta se dešava, hoćemo li? Izgleda mi kao da imam pacijenta za kog treba da se pobrinem.
,,Molim te,” rekao sam. ,,Tako se brinem da sam je povredio.”

Karlajlov izraz lica se ozario. Izgladio je svoju svetlu kosu – samo par nijansi svetliju od njegovih zlatnih očiju – i nasmejao se.
Ovo je bio zanimljiv dan za tebe, zar ne? U njegovim mislima sam mogao da vidim ironiju, koja je bilo je smešna, barem njemu. Na neki način kao zamena uloga. Negde, tokom te sekunde kad nisam razmišljao i kad sam pretrčao preko zaleđenog parkinga, transformisao sam se iz ubice u zaštitnika. Nasmejao sam se sa njim, prisećajući se kako sam bio siguran da Beli nikad neće biti potrebna veća zaštita od nekoga, nego što joj je trebala od mene. Ovo je bio kraj mog smeha jer, bez obzira na karavan, to je i dalje bila potpuna istina.

Čekao sam sam u Karlajlovoj kancelariji – jedan od najdužih sati koje sam ikad proživeo – slušajući bolnicu punu misli. Tajler Krauli, vozač karavana, izgledao je više povređen nego Bela, i pažnja je prelazila na njega, dok je ona čekala svoj red da bude snimljena. Karlajl se držao u pozadini, verujući proceni drugog doktora, da je devojka bila samo slabije povređena. Ovo me je zabrinulo, iako sam znao da je bio u pravu. Jedan pogled u njegovo lice i momentalno bi je podsetio na mene, na činjenicu da nesto u vezi moje porodice nije u redu, i zbog toga bi mozda propričala.

Sigurno je da je imala voljnog partnera za razgovor. Tajler je bio prožet krivicom zbog činjenice da ju je umalo ubio i izgleda da nije mogao da prestane da priča o tome. Mogao sam da vidim njen izraz lica kroz njegove oči, i bilo je jasno da je želela da prekine. Kako je mogao to da ne vidi?

Bio je jedan napet trenutak za mene kad ju je Tajler pitao kako se pomerila sa puta.
Čekao sam, ne dišući, dok je oklevala. ,Ummm,” čuo ju je kako kaže. Potom je zastala na toliko dugo da se Tajler pitao da li ju je njegovo pitanje zbunilo. Konačno je nastavila. ,,Edvard me je povukao sa puta.”
Udahnuo sam. A onda mi se disanje ubrzalo. Nikad pre je nisam čuo kako izgovara moje ime. Sviđalo mi se kako je zvučalo – čak i dok sam ga čuo kroz Tajlerove misli. Želeo sam da ga lično čujem…

,,Edvard Kalen,” rekla je, kad Tajler nije shvatio na kog je mislila. Zatekao sam sebe kod vrata, ruka mi je bila na kvaci. Želja da je vidim je postajala jača. Morao sam da podsetim sebe zasto treba da budem oprezan.
,,Stajao je pored mene.”
,,Kalen?” Uh. To je čudno. ,,Nisam ga video.” Mogao bih da se zakunem… ,,Opa, sve je bilo tako brzo. Je li on dobro?”
,,Mislim da jeste. Tu je negde, ali njega nisu naterali da legne na nosila.”

Video sam oprezan izraz na njenom licu, sumnju u njenim očima, ali Tajler nije primećivao ove sitne promene u njenom izrazu.
Lepa je, mislio je, skoro iznenađen. Čak i sva u neredu. Ne moj uobičajeni tip, ali ipak… Trebalo bi da je izvedem. Da se iskupim za danas…
Potom sam bio u holu, na pola puta do bolničke sobe, ni na trenutak ne razmišljajući o tome šta radim. Na sreću, sestra je ušla u sobu pre nego što sam ja mogao – bio je Belin red da joj urade rendgen. Nagnuo sam se na zid u tamnom kutku, odmah iza ugla, i pokušavao sam da preuzmem kontrolu nad sobom, dok su nju snimali.

Nije bilo bitno što je Tajler mislio da je lepa. Svako bi to primetio. Nije bilo razloga da se osećam… kako sam se osećao? Iznervirano? Ili bi besno bilo bliže istini? To uopšte nije imalo smisla.
Stajao sam tamo onoliko dugo koliko sam mogao, ali nestrpljenje me je preuzelo i okrenuo sam se nazad ka sobi radiologije. Ona je već prebačena nazad u bolničku sobu, ali ja sam mogao da bacim pogled na njen rendgenski snimak, dok su sestrina leđa bila okrenuta.
Osetio sam se mirnije kad sam to uradio. Glava joj je bila dobro. Nisam je povredio, ne stvarno.
Karlajl me je tu zatekao.
Izgledaš bolje, prokomentarisao je.

Samo sam gledao pravo. Nismo bili sami, hodnici su bili puni osoblja i posetilaca.
Ah, da. Zaglavio je njen rendgenski snimak na fluorescentni panel, ali nije mi bilo potrebno da opet pogledam. Vidim. Ona je potpuno dobro. Odlično urađeno, Edvarde.Zvuk odobravanja mog oca izazvalo je izmešanu reakciju u meni. Bio bih zadovoljan, osim što sam znao da on ne bi odobrio ono što sam sada nameravao da uradim. Barem ne bi odobrio kad bi znao moje prave motivacije…

,,Mislim da ću da odem da pričam sa njom – pre nego što te vidi,” promrmljao sam ispod daha. ,,Da se ponašam normalno, kao da se ništa nije dogodilo. Da izgladim stvari.” Sve prihvatljivi razlozi.
Karlaj odsutno klimnu glavom i dalje gledajući u snimak. ,,Dobra ideja. Hmmm.”
Gledao sam da vidim sta ga je zainteresovalo.
Pogledaj sve te zalečene povrede. Koliko ju je puta majka ispustila? Karlajl se nasmejao svojoj šali.
,,Počinjem da mislim da devojka ima stvarno lošu sreću. Uvek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.” Forks je neporecivo pogrešno mesto za nju, s tobom ovde.
Stresao sam se.
Idi. Izgladi stvari. Odmah ću ti se pridružiti.
Brzo sam otišao, osecajući se krivim. Možda sam bio predobar lažov, ako sam mogao da nasamarim Karlajla.

Kada sam stigao do bolničke sobe, Tajler je mrmljao ispod daha i dalje se izvinjavajući. Devojka je pokušavala da izbegne njegovom kajanju, pretvarajući se da spava. Oči su joj bile sklopljene, ali disanje nije bilo ujednačeno, i s vremena da vreme prsti bi joj se nestrpljivo uvrnuli.
Dug trenutak sam zurio u njeno lice. Ovo je bio poslednji put da je vidim. Ova činjenica me je oštro probola, boleći u mojim grudima. Da li je to bilo zato što sam mrzeo da ostavim nesklopljenu slagalicu? To nije izgledalo kao dovoljno objašnjenje.
Konačno, duboko sam udahnuo i ušao u vidokrug.
Kada me je Tajler video, počeo je da priča, ali ja sam stavio jedan prst na svoje usne.

,,Spava li ona?” promrmljao sam.
Beline oči se hitro otvoriše i fokusiraše na moje lice. Momentalno su se raširile, a onda suzile u besu ili sumnji. Setio sam se da sam imao ulogu koju sam morao da igram, tako da sam se nasmešio kao da se ništa neobično nije desilo ovog jutra – osim toga što je udarila glavu i što joj je mašta malo izmakla kontroli.
,,Hej, Edvarde,” Tajler reče. ,,Zaista mi je žao…”
Podigao sam jednu ruku da sprečim njegovo izvinjenje. ,,Nema krvi, nema prekršaja,” krivo sam rekao. Bez razmišljanja, previše divlje sam se nasmejao svojoj privatnoj šali.

Bilo je zapanjujuće lako ignorisati Tajlera, koji se nalazi na ne više od četiri stope od mene, prekrivenog svežom krvlju. Nikad nisam razumeo kako Karlajl može to da radi – da ignoriše krv svojih pacijenata kako bi se pobrinuo za njih. Zar ne bi konstantno iskušenje bilo tako zbunjivo, tako opasno…? Ali sad… Mogao sam da vidim kako, ako si koncentrisan na nešto drugo dovoljno jako, iskušenje neće biti uopšte ništa.
Čak i sveža i izložena Tajlerova krv nije imala ništa sa Belinom.
Držao sam distancu od nje, smeštajuci se na ivicu Tajlerovog kreveta.

,,Dakle, kako glasi presuda?” pitao sam je.
Malo je izbacila donju usnu. ,,Meni nije apsolutno ništa, ali neće da me puste da idem. Kako to da ti nisi privezan za bolnički krevet kao mi ostali?”
Njena nestrpljivost me je naterala da se oper osmehnem.
Sad sam mogao da čujem Karlajla u hodniku.
,,Sve je u tome koga poznaješ,” rekao sam lagano. ,,Ali, ne brini, došao sam da te izbavim.”

Pažljivo sam gledao njenu reakciju kada je moj otac ušao u sobu. Oči joj se raskolačiše, a usta se otvoriše u iznenađenju. Teško sam uzdahnuo. Da, mora da je primetila sličnost.

,,Dakle, gospođice Svon, kako se osećate?” Karlajl je upitao. Imao je predivno utešan stav, koji je većini pacijenata olakšavao pojedine trenutke. Nisam mogao reći kako je uticao na Belu.
,,Dobro sam,” tiho je rekla. Karlajl je zakačio njene snimke na fluorescentni panel pored kreveta. ,,Tvoji rendgenski snimci izgledaju dobro. Boli li te glava? Edvard je rekao da si je prilično jako udarila.”
Uzdahnula je i potom rekla, ,,Dobro sam,” ponovo, ali ovaj put je nestrpljenje je bilo u njenom glasu. Onda je jednom ljutito pogledala u mom pravcu.

Karlajl je zakoračio bliže njoj i nežno prošao prstima preko njene lobanje dok nije našao ispupčenje ispod njene kose.
Talas emocija koji je prošao kroz mene me je uhvatio nespremnog.
Hiljadu puta sam video Karlajla kako radi sa ljudima. Godinama ranije sam mu čak i neformalno asistirao – iako samo u situacijama gde krv nije bila umešana. Tako da to nije bila nova stvar za mene, da ga gledam kako se odnosi sa devojkom kao da je ljudsko biće poput nje. Puno puta sam zavideo njegovoj kontroli, ali to nije bilo isto kao ovo osećanje. Zavideo sam mu za više od kontrole. Bolela me je razlika izmedju Karlajla i mene – što je mogao da je dodiruje tako nežno, bez straha, znajući da je nikad neće povrediti…

Trgla se i ja sam se zgrčio u svom sedištu. Trebao mi je trenutak koncentracije da održim svoju opuštenu pozu.
,,Osetljivo mesto?” Karlajl upita.
Malo je isturila bradu. ,,Ne baš,” rekla je.
Još jedan mali deo njenog karaktera legao je na mesto; bila je hrabra. Nije joj se sviđalo da pokazuje slabost.
Verovatno najlomljivije biće koje sam ikad video, a nije želela da pokaže slabost. Kikot je izleteo kroz moje usne. Još jednom me je prostrelila pogledom.

,,Pa,” Karlajl reče. ,,Otac ti je u čekaonici – možeš sada da ideš kući s njim. Ali vrati se budeš li imala vrtoglavicu ili bilo kakve probleme sa vidom.”

Njen otac je bio ovde? Preleteo sam kroz misli u čekaonici punoj gužve, ali nisam mogao da izdvojim njegov mentalni glas iz grupe, pre nego što je ponovo progovorila, zabrinutog izraza lica.
,,Zar ne mogu nazad u školu?”
,,Možda danas ne bi trebalo da je naprežeš,” Karlajl je predložio.
Njene oči se vratiše na mene. ,,Sme li on nazad u skolu?”
Ponašaj se normalno, izgladi stvari…. Ignoriši način na koji se osećaš kad te pogleda u oči…
,,Neko mora da proširi dobru vest da smo preživeli,” rekao sam.
,,Zapravo,” Karlajl me ispravi, ,,izgleda da se većina škole nalazi u čekaonici.”
Ovaj put sam predvideo njenu reakciju – njenu averziju prema pažnji. Nije osporila.
,,O, ne,” prostenjala je, a potom rukama prekrila lice.
Svidelo mi se sto sam konačno tačno pogodio. Počinjao sam da je razumem.
,,Da li želis da ostaneš?” Karlajl upita.
,,Ne, ne!” brzo je rekla, prebacujući noge preko kreveta i kluzući ka dole dok joj stopala nisu bila na podu. Zateturala se, van ravnoteže, pravo u Karlajlovo naručje. Uhvatio ju je i uspravio.

Ponovo, zavist je prokuljala kroz mene.
,,Dobro sam,” rekla je pre nego što je mogao da komentariše, a obrazi joj se obojiše u pink. Naravno, Karlajlu to nije smetalo. Uverio se da joj se ravnoteža povratila, a potom spustio ruke. ,,Uzmi Tajlenol protiv bolova,” uputio ju je.
,,Ne boli baš toliko.”
Karlajl se nasmešio i potpisao njen karton. ,,Koliko čujem, imala si izuzetno mnogo sreće.”
Lagano je okrenula lice kako bi mogla da strogo zuri u mene. ,,Imala sam sreće što je Edvard slučajno stajao pored mene.”
,,Oh, pa, da,” Karlajl se brzo složio, čuvši u njenom glasu isto što sam čuo i ja. Svoje sumnje nije pripisala mašti. Još uvek ne.
Tvoja je, Karlajl je pomislio. Sredi ovo onako kako misliš da je najbolje.
,,Hvala ti puno,” prošaputao sam, brzo i tiho. Nijedno ljudsko biće me nije čulo. Karlajlove usne su se malo podigle na moj sarkazam dok se okretao ka Tajleru. ,,Bojim se da ćeš ti morati da ostaneš sa nama malo duže nego ona,’ rekao je dok je počeo da proučava posekotine zadobijene slomljenim staklom prozora.
Pa, ja sam napravio ovaj nered, tako da je jedina fer opcija da se ja i nosim s njim.
Bela je oprezno hodala ka meni, ne zaustavljajući se dok nije bila neugodno blizu. Setio sam se kako sam se nadao, pre čitave zbrke, da će mi se približiti… Ovo je bilo kao ruganje od te želje.

,,Mogu li da popričam sa tobom na trenutak?” prosiktala je.
Njen topao dah je pomilovao moje lice i morao sam da se odmaknem za korak. Žudnja za njom nije se ni malo smanjila. Svaki put kad je bila pored mene, iz mene su se javljali moji najgori, najurgentniji instinkti. Otrov je nadošao u moja usta, a moje telo je žudelo da se prepusti – da je zgrabim u svoje naručje i zabijem svoje zube u njen vrat.
Moj um je bio snažniji od mog tela, ali samo malo.
,,Otac te čeka,” podsetio sam je, čvrsto stisnute vilice.

Bacila je pogled ka Karlajlu i Tajleru. Tajler uopšte nije obraćao pažnju na nas, ali Karlajl je beležio svaki moj udah.
Pažljivo, Edvarde.
,,Volela bih da porazgovaram sa tobom nasamo, ako nemaš ništa protiv,” tiho je insistirala.
Želeo sam da joj kažem da me je baš briga, ali sam znao da ću eventualno morati da uradim ovo. Možda isto tako i završim s ovim. Bio sam pun tolikih emocija u konfliktu, dok sam hitao iz sobe, slušajući njeno spoticanje iza sebe, dok se trudila da održi korak sa mnom. Morao sam sada da odigram predstavu. Znao sam ulogu koju ću igrati - imao sam lošeg lika: biću nitkov. Lagaću i ismevaću i biću okrutan. To je išlo protiv mojih boljih impulsa – ljudskih impulsa kojih sam se držao svih ovih godina. Nikad nisam više želeo da zaslužim poverenje nego u ovom trenutku, kad sam morao da uništim sve mogućnosti za to.
Pogoršavalo je stvari to što sam znao da će ovo biti poslednja uspomena koju će imati od mene. Ovo je bila moja oproštajna scena.
Okrenuo sam se ka njoj.

,,Šta želiš?” upitao sam hladno.
Lagano je ustuknula od mog neprijateljstva. Njene oči postale su zbunjene, izraz koji me je proganjao…
,,Duguješ mi objašnjenje,” rekla je tankim glasom; njeno lice boje slonove kosti je prebledelo.
Bilo je veoma teško održati svoj glas grubim. ,,Spasao sam ti život – ne dugujem ti ništa.” Ustuknula je – peklo je poput kiseline dok sam gledao kako je moje reči povređuju.
,,Obećao si,” prošaputala je.
,,Bela, udarila si glavu, ne znaš šta pričaš.”
Onda je isturila bradu. ,,S mojom glavom je sve u redu.”
Sad je bila besna i to mi je olakšalo stvari. Susreo sam njen besni pogled, čineći da mi lice bude još vise neprijateljsko.
,,Sta hoćeš od mene, Bela?”
,,Hoću da znam istinu. Hoću da znam zbog čega lažem za tebe.”
Ono što je želela bilo je jednostavno fer – frustriralo me je što sam morao da je odbijem.

,,Šta ti misliš da se dogodilo?” skoro sam zarežao na nju.
Njene reči se izliše u bujici. ,,Znam samo da nisi bio ni blizu mene – ni Tajler te nije video, pa nemoj da mi pričas da sam prejako udarila glavu. Onaj karavan se spremao da nas zgnječi – ali nije, a tvoje ruke su ostavile udubljenje na njegovom boku – a ti si ostavio udubljenje i na onom drugom autu, ali uopšte nisi povređen – karavan je trebalo da mi smrska noge, ali ti si ga podigao…” Iznenada, sklopila je vilicu, a oči joj zasijaše neizlivenim suzama. Zurio sam u nju, podrugljivog izraza lica, iako je ono što sam stvarno osećao bilo strahopoštovanje; videla je sve.

,,Misliš da sam podigao karavan sa tebe?” pitao sam sarkastično.
Odgovorila je ukočenim klimanjem klave.
Moj glas je postao podrugljiviji. ,,Niko ti neće poverovati u to, znaš.”
Načinila je trud da kontroliše svoj bes. Kada mi je odgovorila, izgovorila je svaku reč sa laganom opreznošću. ,,Neću nikome ni da kažem.”
Mislila je to – mogao sam to da joj vidim u očima. Čak i besna i izdana, čuvaće moju tajnu.
Zašto?
Šok zbog te činjenice uništio je moj pažljivo osmišljen izraz lica na pola sekunde, a onda sam se ponovo sastavio.

,,Zašto je onda bitno?” pitao sam, radeći na tome da održim glas strogim.
,,Meni je bitno,” rekla je usresređeno. ,,Ne volim da lažem – pa bolje da postoji dobar razlog zašto to radim.”
Zatražila je da joj verujem. Kao što sam ja želeo da ona veruje meni. Ali ovo je bila linija koju nisam mogao da pređem.
Glas mi je ostao bezosećajan. ,,Zar ne možeš samo da mi se zahvališ i pređeš preko toga?”
,,Hvala ti,” rekla je, a potom se tiho uzrujala, čekajući.
,,Nećeš preći preko ovoga, zar ne?”
,,Ne.”
,,U tom slučaju…” Nisam joj mogao reći istinu sve i da sam želeo…. A nisam želeo. Preferirao sam da sama izmisli svoju priču nego da zna šta sam, zato što ništa nije moglo biti gore od istine – bio sam živi košmar, pravo sa stranica horor priče. ,,Nadam se da uživaš u razočarenju.”

Mrštili smo se jedno drugom. Bilo je neobično kako je nežan njen bes bio. Poput besnog mačeta, meko i bezopasno i tako nesvesno svoje sopstvene krhkosti.
Pocrvenela je i ponovo sastavila svoje zube. ,,Zašto si se onda uopšte i trudio?”
Njeno pitanje nije bilo ono na koje sam očekivao ili se spremio da odgovorim. Izgubio sam kontrolu nad ulogom koju sam igrao. Osećao sam kako maska klizi s mog lica, i rekao sam joj – ovaj put – istinu.
,,Ne znam.”
Zapamtio sam njeno lice poslednji put – jos uvek je bilo besno, krv još uvek nije bila izbledela iz njenih obraza – a onda sam se okrenuo i otišao od nje.

Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
3. Fenomen
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: