NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 4. Vizije

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 4. Vizije    Sat Jun 26, 2010 6:53 am

Otišao sam nazad u školu. Ovo je bila prava stvar koja treba da se uradi, način na koji treba da se ponaša, kako bi se izbegle sumnje. Do kraja dana skoro svi učenici su se takođe vratili na časove. Samo su Tajler i Bela i par drugih – koji su verovatno koristili nezgodu kao šansu da izostanu sa časova – i dalje bili odsutni.

Ne bi trebalo da mi bude toliko teško da uradim pravu stvar. Ali celog popodneva sam škripeo zubima protiv nagona koji je učinio da i ja želim da pobegnem sa časa – kako bih ponovo pronašao devojku.

Poput uhode. Opsednute uhode. Opsednute, vampirske uhode.

Škola je danas bila – nekako, nemoguće – još dosadnija nego što je izgledala pre samo nedelju dana. Poput kome. Bilo je kao da se boja odlila sa cigli, drveća, neba, lica oko mene… Zurio sam u punoktine u zidu.
Postojala je još jedna ispravna stvar koju bi trebalo da radim – a nisam. Naravno, to je takođe bila i pogrešna stvar. Sve je zavisilo od perspektive iz koje se gleda. Iz perspektive Kalena – ne samo vampira, već i Kalena, nekoga ko pripada porodici, tako retkog oblika u našem svetu – prava stvar koja treba da se uradi izgledala bi otprilike ovako:

,,Iznenađen sam što te vidim na času danas, Edvarde. Čuo sam da si bio umešan u tu užasnu nesreću koja se jutros dogodila.”
,,Da, bio sam, gospodine Baner, ali ja sam bio srećnik.” Prijateljski osmeh. ,,Uopšte nisam bio povređen… Želeo bih da mogu isto da kažem i za Tajlera i Belu.”
,,Kako su oni?”
,,Mislim da je Tajler dobro… ima samo par plitkih posekotina od stakla prozora. Mada, nisam siguran za Belu.” Zabrinut, namrgođen pogled. ,,Možda ima potres mozga. Bila je prilično zbunjena neko vreme – čak su joj se priviđale stvari. Znam da su doktori bili zabrinuti…”

Tako je trebalo da ide. To je ono što sam dugovao svojoj porodici.

,,Iznenađen sam što te vidim na času danas, Edvarde. Čuo sam da si bio umešan u tu užasnu nesreću koja se jutros dogodila.”
,,Nisam bio povređen.” Nema osmeha.
Gospodin Baner je premeštao svoju težinu sa jednog na drugo stopalo, bilo mu je neprijatno.
,,Da li možda znaš kako su Tajler Krauli i Bela Svon? Čuo sam da je bilo povreda…”
Slegnuo sam ramenima. ,,Ne bih znao.”
Gospodin Baner pročisti grlo. ,,Umm, dobro…” rekao je, moje hladno zurenje je učinilo da njegov glas zvuči pomalo napregnut. Brzo je otišao u prednji deo učionice i započeo svoju lekciju.

To je bila pogrešna stvar koju treba uraditi. Osim ako se na to gleda sa tamnije tačke gledišta.
Jednostavno je izgledalo tako… tako neviteški ogovarati devojku iza njenih leđa, posebno kad je dokazivala da je da je vredna poverenja više nego što sam ikad mogao da sanjam. Nije rekla ništa da bi me izdala, bez obzira što je imala dobre razloge da tako uradi. Da li ću ja nju izdati kad nije uradila ništa osim čuvanja moje tajne?

Imao sam skoro identičan razgovor sa gospođom Gof – samo na španskom pre nego na engleskom – i Emet mi je uputio dug pogled.
Nadam se da imaš dobro objašnjenje za ono što se desilo danas. Rouz je spremna na borbu.
Prevrnuo sam očima ne gledajući u njega.
Ustvari, jesam imao savršeno zvučno objašnjenje. Samo pretpostavke radi, da nisam uradio ništa da sprečim karavan da zdrobi devojku… Užasnuo sam se te misli. Ali da je bila udarena, da je bila raskomadana i da je krvarila, da se crvena tečnost izlila, razlivala po asfaltu, da je miris sveže krvi pulsirao kroz vazduh…

Uzdrhtao sam ponovo, ali ne samo zbog horora. Deo mene je drhtao u želji. Ne, ne bih bio sposoban da je gledam kako krvari a da nas sve ne izložim na još užasniji i šokantniji način.
To je bilo opravdanje koje savršeno zvuci…. Ali ga neću iskoristiti. Bilo je previše sramno.
I nisam razmišljao o tome do dugo posle činjenice, bezobzirno.

Pazi na Džaspera, Emet nastavi, zaboravljajući na moje sanjarenje. On nije baš toliko besan…. Ali je rešeniji.
Video sam na šta je mislio i, na trenutak, soba oko mene se zamaglila. Moj bes je bio toliki da je crvena magla zamagljivala moj pogled. Mislio sam da ću se ugušiti od nje.
ŠŠŠŠŠŠ, EDVARDE! POVRATI SE! Emet je vikao na mene u svojoj glavi. Njegova ruka se spustila na moje rame, zadržavajući me na mestu, pre nego što sam mogao da skočim na noge. Retko je koristio svoju punu snagu – retko je bilo potrebe za tim, jer je bio mnogo jači od bilo kog vampira koga je iko od nas sreo – ali sada ju je koristio. Zgrabio je moju ruku, radije nego da me pogura dole. Da je gurao, stolica ispod mene bi se srušila.
POLAKO! Naredio je.
Pokušao sam da se smirim, ali bilo je teško. Magla je gorela u mojoj glavi.
Džasper neće uraditi ništa dok svi ne budemo pričali. Samo sam mislio da treba da znaš pravac kojim su njegove misli krenule.
Koncentrisao sam se na smirivanje i osetio sam kako je Emetova ruka olabavila.
Potrudi se da ne praviš veći spektakl od sebe. I ovako si u dovoljnoj nevolji.
Duboko sam udahnuo i Emet me je oslobodio.
Rutinski sam pretražio sobu, ali nas sukob je bio toliko kratak i tih, da ga je samo par ljudi koji su sedeli iza Emeta zapravo i primetilo. Niko od njih nije znao šta da uradi povodom toga, pa su jednostavno ignorisali. Kalenovi su bili čudaci – svi su to već znali.

Prokletstvo dete, bas praviš nered, Emet je dodao sa simpatijom u tonu.
,,Ugrizi me,” promrmljao sam ispod daha i čuo sam njegov tihi kikot.
Emet nije bio neraspoložen, i ja bi verovatno trebalo da budem zahvalniji na njegovoj prirodi. Ali mogao sam da vidim da Džasperove namere imaju smisla Emetu, da razmatra kako bi to možda bio najbolji pravac akcije.

Magla je proključala, skoro van kontrole. Da, Emet je bio snažniji nego što sam ja bio, ali još uvek me nije pobedio u rvačkom meču. On je tvrdio da je to zato što sam ja varao, ali slušanje misli bilo je deo mene onoliko koliko je njegova ogromna snaga bila deo njega. Bili smo savršeno ravnopravni u borbi.

Borba? Da li je ovde to vodilo? Da li ću se boriti protiv svoje porodice zarad ljudskog bića koje jedva
poznajem?
Razmislio sam o tome na trenutak, razmislio o osećaju krhkog devojčinog tela u mojim rukama, postavljenog uz Džaspera, Rouz i Emeta – supernaturalno snažnih i brzih, po prirodi mašnina za ubijanje.
Da, borio bih se za nju. Protiv svoje porodice. Stresao sam se.
Ali nije bilo fer da je ostavim nezaštićenu kad sam ja bio taj koji ju je stavio u opasnost.
Nisam mogao da pobedim sam, ne protiv njih troje, pa sam razmatrao ko će biti moji saveznici.

Karlajl, sigurno. On se neće boriti ni sa kim, ali on će biti potpuno protiv Džasperovih i Rouzinih ideja. To će možda biti sve što će mi biti potrebno. Videću…
Esme, sumnjam. Ona se neće boriti ni protiv mene, i mrzeće što mora da se ne složi sa Karlajlom, ali ona će biti za bilo koji plan koji će da održi porodicu na okupu. Njen prvi prioritet neće biti pravda, već ja. Ako je Karlajl bio duša naše porodice, onda je Esme bila srce. On nam je dao vođu koji je zasluživao da bude praćen; ona je učinila da osetimo ljubav. Svi smo voleli jedni druge – čak i ispod besa koji trenutno osećam prema Džasperu i Rouz, čak i dok planiram da se borim protiv njih kako bi spasao devojku – znao sam da ih volim.

Alis…. nisam imao pojma. Verovatno će zavisiti od onoga što je videla da nadolazi. Staće uz pobednika, zamišljao sam.
Dakle, moraću ovo da uradim bez pomoći. Sam nisam mogao da se poredim s njima, ali neću dopustiti da devojka bude povređena zbog mene. To bi moglo da znači promenu akcije.
Nisam bio siguran kako da izvedem to – da je kidnapujem. Ne bi bio sposoban da podnesem da predugo budem blizu nje. Možda ću je samo odvesti nazad njenoj majci. Čak i toliko bi bilo puno opasnosti. Za nju.
I za mene takođe, iznenada sam shvatio. Kad bih je slučajno ubio…. Nisam bio tačno siguran koliko bi mi to bola prouzrokovalo, ali znao sam da bi bilo grubo i naslino.

Vreme je brzo prošlo dok sam razmatrao sve komplikacije koje me čekaju: rasprava koja me čeka kod kuće, sukob sa svojom porodicom, vreme na koje ću možda biti primoran da odem posle svega toga…
Pa, više nisam mogao da se žalim da je život izvan ove škole monoton. Devojka je promenila toliko mnogo.

Emet i ja smo tiho hodali do kola kada je zvono zazvonilo. On je brinuo za mene i brinuo je za Rozali. Znao je čiju će stranu morati da zauzme u sukobu i to mu je smetalo.
Ostali su nas čekali u kolima, takođe u tišini. Bili smo veoma tiha grupa. Jedino sam ja mogao da čujem vikanje.

Idiote! Umobolniče! Moronu! Ludaku! Sebična, neodgovorna budalo! Rozali je držala konstantni vrisak uvreda na vrhu svojih mentalnih pluća. Bilo mi je teže da čujem ostale, ali ignorisao sam je najbolje što sam mogao.
Emet je bio u pravu za Džaspera. Bio je siguran u svoj pravac.
Alis se mučila, brinula se za Džaspera, prolazila kroz slike budućnosti.
Nije bilo bitno u kom pravcu je Džasper dolazio do devojke, Alis me je videla tamo, kako ga blokiram. Zanimljivo…. Ni Rozali ni Emet nisu bili s njim u ovim vizijama. Dakle, Džasper je planirao da radi sam. To će izmeniti stvari. Naslov: Re: Ponoćno sunce- prevod na hrv. * * Ponocno sunce prevod čet ruj 10, 2009 6:10 pm
Džasper je bio najbolji, zasigurno najiskusniji borac od svih nas. Moja jedina prednost je ležala u tome što sam mogao da čujem njegove pokrete pre nego što ih načini. Nikad se nisam borio protiv Džaspera ili Emeta, a da to nije bilo iz igre – samo smo se zabavljali. Smučilo mi se na pomisao da pokušavam da povredim Džaspera…
Ne, ne to. Samo da ga blokiram. To je bilo sve.

Koncentrisao sam se na Alis, pamteći Džasperove različite načine napadanja.
Kako sam to uradio, njene vizije su se promenile, premeštajući se sve dalje i dalje od kuće Svonovih. Zaustavljao sam ga ranije…

Prestani s tim, Edvarde! Ne može se desiti ovako. Neću to dozvoliti.
Nisam joj odgovorio, samo sam nastavio da gledam.
Počela je da traži dalje u budućnost, u maglovito, nesigurno kraljevstvo dalekih mogućnosti. Sve je bilo senkovito i mutno. Čitavim putem kući, ispunjena tišina nije se razišla. Parkirao sam u velikoj garaži van kuće; Karlajlov mercedes je bio tamo, odmah pored Emetovog velikog džipa, Rouzinog M3-a i mog venkviša. Bilo mi je drago što je Karlajl već bio kući – ova tišina će se završiti praskom i želeo sam da on bude tu kad se to desi.
Otišli smo pravo u trpezariju.
Soba, naravno, nikad nije korišćena za svoju svrhu. Ali bila je opremljena dugim, ovalnim stolom boje mahagonija, okruženim stolicama – svi smo bili veoma skrupulozni oko imanja svih potrebnih podupirača na mestu. Karlajl je voleo da je koristi kao sobu za konferenciju. U grupi tako jakih i različitih ličnosti je ponekad bilo neophodno diskutovati o stvarima sedeći, na miran nacin.
Imao sam osećaj da dekoracija danas neće mnogo pomoći.

Karlajl je seo na svoje uobičajeno mesto, na istočnoj strani sobe. Esme je bila pored njega, držali su se za ruke na stolu.
Esmine oči su bile na meni; njihova zlatna dubina puna brige.
Ostani. Bila je to njena jedina misao.
Poželeo sam da mogu da se nasmešim ženi koja mi je istinski bila majka, ali sada nisam imao ubeđenja za nju.

Seo sam sa Karlajlove druge strane. Esme se pružila oko njega kako bi stavila svoju slobodnu ruku na moje rame. Nije imala pojma šta će upravo da počne; samo se brinula za mene.
Karlajl je imao bolji osećaj za ono što nailazi. Njegove usne su bile čvrsto stisnute, a čelo mu je bilo naborano. Izraz je izgledao previše staro za njegovo mlado lice.
Kako su svi seli, mogao sam da vidim kako se stvari postavljaju.

Rozali je sela tačno preko puta Karlajla, s druge strane dugog stola. Besno je gledala u mene, nikad ne skrećući pogled.
Emet je seo pored nje, iskrivljenih i misli i lica.
Džasper je oklevao, a potom otišao da se nasloni na zid iza Rozali. Bio je odlučan, bezobziran na ishod ove diskusije. Moji zubi se sastaviše. Alice je ušla poslednja – očiju fokusiranih na nešto daleko – budućnost, i dalje previše mutnu za nju da bi od nje imala koristi. Izgledajući kao da ne misli na to, sela je pored Esme. Protrljala je svoje čelo, kao da ima glavobolju. Džasper se nelagodno zgrčio i razmatrao da joj se pridruži, ali je ostao na svom mestu.

Duboko sam udahnuo. Ja sam ovo započeo – ja bi trebalo da govorim prvi.
,,Žao mi je,” rekao sam, gledajući prvo u Rouz, onda u Džaspera, pa potom u Emeta. ,,Nisam mislio da vas stavim u rizik. To je bilo nepromišljeno, i preuzeću punu odgovornost za svoju ishitrenu akciju.”
Rozali je besno zurila u mene. ,,Kako misliš “preuzećeš punu odgovornost”. Zar ćeš sve popraviti?
,,Ne na način na koji misliš,” rekao sam, radeći na tome da glas održim mirnim i tihim. ,,Voljan sam da odem sada, ako to poboljšava stvari.” Ako verujem da će devojka biti bezbedna, ako verujem da je niko od vas nece taknuti, ispravio sam u svojoj glavi.
,,Ne,” Esme promrmlja. ,,Ne, Edvarde.”
Pogladio sam je po ruci. ,,To je samo par godina.”
,,Ipak, Esme je u pravu,” Emet reče. ,,Ne možeš ići nikuda sad. To bi bilo suprotno od pomoćnog. Moramo znati šta ljudi misle, sad više nego ikad.”
,,Alis će uhvatiti glavno,” negodovao sam.
Karlajl zavrte glavom. ,,Mislim da je Emet u pravu, Edvarde. Devojka će biti voljnija da priča ako nestaneš. Ili odlazimo svi, ili ne odlazi niko.”
,,Neće ona reći ništa,” brzo sam insistirao. Rozali se spremala da eksplodira, pa sam hteo prvo da iznesem ovu činjenicu.
,,Ne poznaješ njen um,” Karlajl me podseti.
,,Znam ovoliko. Alis, podrži me.”
Alis je premoreno zurila u mene. ,,Ne mogu da vidim šta će se desiti ako jednostavno ignorišemo ovo.” Pogledala je u Rozali i Džaspera.

Ne, nije mogla da vidi tu budućnost – ne kad su Rozali i Džasper bili toliko odlučni da ne ignorišu nezgodu.
Rozalin dlan udari u sto sa glasnim treskom. ,,Ne možemo ljudskom biću da damo šansu da išta kaže. Karlajle, moraš to da vidiš. Čak i ako odlučimo da svi nestanemo, nije bezbedno da za sobom osavljamo priče. Živimo toliko drugačije od ostatka svoje vrste – znaš da ima onih koji bi voleli izgovor da umešaju prste. Moramo biti pažljiviji od bilo kog drugog.”
,,I pre smo ostavljali glasine za sobom,” podsetio sam je.
,,Samo glasine i sumnje, Edvarde. Ne očevidce i dokaze.”
,,Dokaze!” frknuo sam.
Ali Džasper je namrgođeno klimao glavom.

,,Rouz – “ Karlajl započe.
,,Dopusti da završim, Karlajle. Ne mora da bude ništa veliko. Devojka je danas udarila glavu. Pa možda se ispostavi da je ta povreda bila ozbiljnija nego što je izgledalo.” Rozali slegnu ramenima. ,,Svaki smrtnik odlazi na spavanje sa šansom da se više nikad ne probudi. Drugi će očekivati od nas da počistimo za sobom. Tehnički, to bi bio Edvardov posao, ali to je očigledno iznad njega. Znaš da sam sposobna da se kontrolišem. Neću ostaviti dokaze za sobom.”
,,Da, Rozali, svi mi znamo kako si ti stručan ubica,” progunđao sam. Besno je zasiktala na mene.
,,Edvarde, molim te,” Karlajl reče. Onda se okrenuo ka Rozali. ,,Rozali, drugačije sam gledao na ono što se desilo u Ročesteru, jer sam osećao da duguješ sebi sopstvenu pravdu. Muškarci koje si ubila su se monstruozno ogrešili o tebe. Ovo nije ista situacija. Svonova je nevina.”
,,Nije ništa lično, Karlajle,” Rozali reče kroz stisnute zube. ,,To je radi zaštite svih nas.”

Bio je kratak trenutak tišine dok je Karlajl razmišljao o svom odgovoru. Kada je klimnuo glavom, Rozaline oči zasijaše. Trebalo je da zna bolje. Čak i da nisam sposoban da čitam njegove misli, mogao bih da predvidim njegov odgovor. Karlajl se nikad ne bi složio.

,,Znam da misliš dobro, Rozali, ali… Ja bih zaista voleo da naša porodica bude vredna zaštite. Slučajna…. nezoga, ili nedostatak kontrole je deo onoga što jesmo, vredan sažaljena.” Veoma je ličilo na njega da uključuje sebe u množinu, iako se njemu greška nikad nije desila. ,,Ubiti dete koje nije ni za šta krivo, hladne krvi, je potpuno druga stvar. Verujem da je rizik koji ona predstavlja, bilo da progovori ili ne, ništa u poređenju sa većim rizikom. Ako napravimo izuzetak kako bi zaštitili nas same, rizikujemo nešto mnogo važnije. Rizikujemo da izgubimo smisao onoga što jesmo.”
Veoma pažljivo sam kontrolisao svoj izraz lica. Uopšte ništa ne bi pomoglo da se nacerim. Ili da aplaudiram, što sam želeo da mogu.
Rozali se namrgodila. ,,To je jednostavno biti odgovoran.”
,,To je biti bezosećajan,” Karlajl je nežno ispravi. ,,Svaki život je skupocen.”
Rozali teško uzdahnu i izbaci donju usnu. Emet je pomazi po ramenima. ,,Biće dobro, Rouz,” ohrabrio je tihim glasom.
,,Pitanje,” Karlajl nastavi, ,,je gde bi trebalo da odemo?”
,,Ne,” Rozali prostenja. ,,Tek smo se smestili. Ne želim da ponovo započinjem drugu godinu u srednjoj školi!”
,,Možeš da zadržiš svoje sadašnje godište, naravno,” Karlajl reče.
,,I da moramo da se selimo toliko brzo?” kontrirala mu je.
Karlajl slegnu ramenima.
,,Sviđa mi se ovde! Ima toliko malo sunca da možemo da budemo skoro normalni.”
,,Pa, sigurno je da ne moramo da odlučimo sada. Možemo da sačekamo i vidimo da li će postati neophodno. Edvard je izgleda siguran u ćutanje Svonove.”
Rozali frknu.

Ali nisam više brinuo za Rouz. Mogao sam da vidim da će se složiti s Karlajlovom odlukom, nije bitno koliko je razjarena bila na mene. Razgovor se premestio na nebitne detalje.
Džasper se nije pomakao.
Razumeo sam zašto. Pre nego što su se on i Alis upoznali, živeo je u ratnoj zoni, nemilosrdnom pozorištu rata. Znao je posledice kršenje pravila – video je užasne posledice svojim sopstvenim očima.
Mnogo je govorilo to što nije pokušao da smiri Rozali svojim ekstra talentima, a takođe nije pokušao ni da je još više razjari. Držao se na distanci od ove diskusije – iznad nje.

,,Džaspere,” rekao sam.
Susreo je moj pogled praznog izraza lica.
,Ona neće platiti za moju grešku. Neću to dozvoliti.”
,,Ona onda izvlači korist iz toga. Trebalo je da je umrla danas, Edvarde. Samo ću to ispraviti.”
Ponovio sam ono što sam rekao, naglašavajući svaku reč. ,,Neću to dozvoliti.”
Obrve mu se podigoše. Nije očekivao ovo – nije zamišljao da ću delovati da ga sprečim.
Jednom je zavrteo glavom. ,,Neću dopustiti da Alis živi u opasnosti, čak ni u maloj opasnosti. Ti ni prema kome ne osećaš ono što ja osećam prema njoj, Edvarde, i ti nisi proživeo ono što sam ja proživeo, bez obzira na to da li si video moje uspomene ili ne. Ti ne razumeš.”
,,Ne diskutujem o tome Džaspere. Ali sada ti kažem, neću ti dopustiti da povrediš Izabelu Svon.”
Zurili smo jedan u drugog – ne besno, ali smo odmeravali prepreke. Osetio sam kako opušta raspoloženje oko mene, testira moju odlučnost.

,,Džez,” Alis reče, prekidajući nas.
Zadržao je pogled na mom na trenutak, a potom pogledao u nju. ,,Nemoj da se zamaraš govoreći mi da možeš da se zaštitiš, Alis. Ja to već znam. I dalje moram da – “
,,To nije ono što ću reći,” Alis ga prekinu. ,,Htela sam da te zamolim za uslugu.”
Video sam sta joj je na umu i usta mi je otvoriše sa razgovetnim izdahom. Zurio sam u nju, šokiran, samo maglovito svastan da me svi osim Alis i Džaspera sada pažljivo odmeravaju.

,,Znam da me voliš. Hvala. Ali stvarno bih cenila kad ne bi pokušavao da ubiješ Belu. Pre svega, Edvard je ozbiljan i ja ne želim da se vas dvojica borite. Drugo, ona je moja prijateljica. Barem će biti.”
Bilo je jasno kao staklo u Alisinoj glavi; Alis se smeši, sa svojom ledeno-belom rukom oko devojčinih toplih, krhkih ramena. A Bela se smejala takođe, njena ruka je bila oko Alisinog struka.
Vizija je bila čvrsta poput stene; samo je vreme ispunjenja bilo nesigurno.

,,Ali…. Alis…” Džasper procedi. Nisam mogao da okrenem glavu da mu vidim izraz lica. Nisam mogao da odvojim sebe od slike u Alisinoj glavi kako bi čuo ovo.
,,Voleću je jednog dana, Džez. Biću veoma ljuta na tebe ako joj ne dopustiš da bude tu.”
I dalje sam bio zaključan u Alisinim mislima. Video sam kako budućnost treperi dok se Džasperova odluka mrsila zbog njenog neočekivanog zahteva.
,,Ah,” uzdahnula je – njegova neodlučnost je razjasnila novu budućnost. ,,Vidiš? Bela neće reći ništa. Nema razloga za brigu.”
Način na koji je igovorila devojčino ime…. Kao da su već bliske i pouzdane prijateljice…
,,Alis,” izustio sam. ,,Šta… ovo…?”
,,Rekla sam ti da nadolazi promena. Ne znam, Edvarde.”

Ali zaključala je vilicu i mogao sam da vidim da je bilo još. Trudila se da ne misli o tome; iznenada se veoma jako koncentrisala na Džaspera, iako je on bio previše ukočen da bi mnogo napredovao u pravljenju odluka.
To je radila ponekad, kad je pokušavala da sakrije stvari od mene.
,,Šta, Alis? Šta kriješ?”
Čuo sam Emetovo gunđanje. Uvek ga je frustriralo kad smo Alis i ja vodili ove vrste razgovora.
Zavrtela je glavom, trudeći se da me ne pusti unutra.
,,Da li je u vezi devojke?” pitao sam. ,,Da li je u vezi Bele?”

Zubi su joj bili stisnuti u koncentraciji, ali kad sam izgovorio Belino ime izlanula se. Njena greška trajala je samo najkraći deo sekunde, ali to je bilo dovoljno dugo.

,,NE!” uzviknuo sam. Čuo sam svoju stolicu kako udara o pod i tek tada hvatio da sam bio na nogama.
,,Edvarde!” Karlajl je takođe ustao i spustio ruku na moje rame. Jedva da sam ga bio svestan.
,,Učvršćuje se,” Alis prošaputa. ,,Svakog minuta si odlučniji. Zaista su joj preostala samo dva načina. Mora biti ili jedan ili drugi, Edvarde.”
Mogao sam da vidim šta je videla…. Ali nisam mogao da prihvatim.
,,Ne,” rekao sam opet; nije bilo jačine u mom odbijanju. Nisam osećao noge i morao sam da se pridržim za sto.
,,Da li će neko molim vas pustiti ostatak nas u misteriju?” Emet se požalio.
,,Moram otići,” prošaputao sam Alis, ignorišući ga.
,,Edvarde, već smo prošli kroz to,” Emet reče glasno. ,,To je najbolji način da podstrekneš devojku da priča. Osim toga, ako odeš, nećemo znati da li devojka priča ili ne. Moraš da ostanes i sarađuješ sa nama.”
,,Ne vidim te kako negde ideš,” Alis mi reče. ,,Ne znam da li više uopšte i možeš otiči.” Misli o tome, dodala je tiho. Misli o odlaženju.

Video sam na šta je mislila. Da, pomisao da više nikada neću videti tu devojku bila je…. bolna. Ali takođe je bila neophodna. Nisam mogao da dozvolim ni jednu od budućnosti na koje sam je izgleda osudio.
Nisam potpuno sigurna za Džaspera, Edvarde, Alis nastavi. Ako odeš, ako bude mislio da ona za nas predstavlja opasnost…
,,Ne čujem to,” kontrirao sam joj, i dalje samo polu-svestan naše publike.
Džasper je bio neodlučan. On neće uraditi nešto što bi povredilo Alis.
Ne ovog trenutka. Hoćeš li rizikovati njen život, ostaviti je nezaštićenu?

,,Zašto mi radiš ovo?” prostenjao sam. Moja glava je uronila u moje šake.
Nisam bio Belin zaštitnik. Nisam mogao to da budem. Zar nije Alisina podeljena budućnost dovoljan dokaz toga?
Ja je volim takođe. Ili ću je voleti. Nije isto, ali želim da bude tu kako bi to moglo da se desi.
,,Volis je takođe?” prošaputao sam sumnjičavo.
Uzdahnula je. Tako si slep, Edvarde. Zar ne možeš da vidiš ka čemu ideš? Zar ne možeš da vidiš gde već jesi? To je neizbežnije od toga da sunce izađe na istoku. Vidi šta ja vidim…

Zavrteo sam glavom, užasnut. ,,Ne.” Pokušao sam da iskljucim vizije koje mi je otkrila. ,,Ne moram da pratim taj smer. Otići ću. Promeniću budućnost.”
,,Možes da pokušaš,” rekla je skeptičnim glasom.
,,Ma, dajte!” Emet viknu.
,,Obrati pažnju,” Rouz zasikta na njega. ,,Alis ga vidi kako se zaljubljuje u ljudsko biće! Kako uobičajeno, Edvarde!” Napravila je zvuk kikota.
S mukom sam to čuo.
,,Šta?” Emet reče, zapanjen. Onda je njegov prodoran smeh odzvanjao sobom. ,,Da li se o tome radi?” Ponovo se nasmejao. ,,Nastupilo je, Edvarde.” Osetio sam njegovu ruku na svom ramenu i odsutno sam je otresao. Nisam mogao da obraćam pažnju na njega.
,,Zaljubljuje se u ljudsko biće?” Esme ponovi ošamućenim glasom. ,,U devojku koju je danas spasao? Zaljubljuje se u nju?”
,,Sta vidiš, Alis? Precizno,” Džasper upita.
Okrenula se ka njemu; nastavio sam da zanemelo zurim u njeno lice.
,,Sve zavisi od toga da li je dovoljno snažan ili ne. Ili će je on sam ubiti” – okrenula se kako bi ponovo susrela moj pogled, namrgođena - ,,što bi me stvarno iznerviralo, Edvarde, da ne pominjemo šta bi uradilo tebi – “ ponovo se okrenula ka Džasperu, ,,ili će jednog dana biti jedna od nas.”

Neko je zapanjeno izdahnuo; nisam pogledao da vidim ko.
,,To se neće desiti!” ponovo sam vikao. ,,Ni jedno!”
Alis me izgleda nije čula. ,,Sve zavisi,” ponovila je. ,,Možda će biti tačno dovoljno snažan da je ne ubije – ali biće veoma blizu. Biće mu potrebna neverovatna količina kontrole,” zamišljeno reče. ,,Čak i više nego što je Karlajl ikad imao. Možda će biti tačno dovoljno snažan… Jedina stvar za koju nije dovoljno snažan jeste da bude daleko od nje. To je izgubljen slučaj.”

Nisam mogao da pronađem svoj glas. Izgleda da niko drugi takođe nije bio sposoban. Prostorija je bila mirna.
Ja sam zurio u Alis, a svi ostali su zurili u mene. Mogao sam da vidim svoj sopstveni prestravljen izraz lica kroz pet različitih tački gledišta.
Nakon dugog trenutka Karlajl uzdahnu.

,,Pa, ovo… komplikuje stvari.”
,,I ja kažem,” Emet se složio. Njegov glas je i dalje bio blizu smeha. Veruj Emetu da će naći šalu u razaranju mog života.
,,Pretpostavljam da plan ipak ostaje isti,” Karlajl reče pažljivo. ,,Ostaćemo i posmatrati. Naravno, niko neće…. povrediti devojku.”
Ukipio sam se.
,,Ne,” Džasper reče tiho. ,,Ne mogu se složiti s tim. Ako Alis vidi samo dva načina – “
,,Ne!” Moj glas nije bio vikanje, ni režanje, ni plač zbog očaja, već neka kombinacija to troje. ,,Ne!”

Morao sam da odem, da budem daleko od buke njihovih misli – Rozaline odvratnosti, Emetovog humora, Karlajlovog beskrajnog strpljenja.
Jos gore: Alisinog poverenja. Džasperovog poverenja u tom poverenju.
Najgore od svega: Esmine… radosti?
Izleteo sam iz sobe. Esme je dotakla moju ruku dok sam prolazio, ali nisam registrovao gest.
Trčao sam pre nego sto sam bio van kuće. Preskočio sam reku u jednom skoku i potrčao u šumu. Kiša je ponovo padala, padajući tako jako da sam bio sav iskvašen za nekoliko trenutaka. Svideo mi se debeli čarsav vode – činio je zid između mene i ostatka sveta. Ušuškavao me je, dopuštao mi da budem sam.

Trčao sam ka istoku, preko i kroz planine, bez skretanja sa mog pravog smera, dok nisam mogao da vidim svetla Sijetla, s druge strane zvuka. Zaustavio sam se pre nego što sam dotakao granice ljudske civilizacije. Mokar od kiše, potpuno sam, konačno sam naterao sebe da pogledam u ono što sam učinio – u način na koji sam podelio budućnost.

Prvo, vizija Alis i devojke sa rukama obmotanim jedna oko druge – poverenje i prijateljstvo su bili toliko očigledni, da su vikali iz slike. Beline krupne oči boje čokolade nisu bile zbunjene u ovoj viziji, ali su i dalje bile pune tajni – u ovom trenutku, to su izgleda bile srećne tajne. Nije ustuknula od Alisine hladne ruke.
Sta je to značilo? Koliko je znala? U tom još-uvek-živom trenutku njene budućnosti, šta je mislila o meni?

Onda druga slika, toliko ista, ali sada obojena hororom. Alis i Bela, ruku još uvek obmotanih jedna oko druge u poverljivom prijateljstvu. Ali sada nije bilo razlike u tim rukama – obe su bile bele, glatke poput mermera, tvrde poput čelika. Beline krupne oči više nisu bile boje čokolade. Rožnjače su bile šokantne, jake grimizne boje. Tajne u njima bile su nerazumljive – prihvatanje ili nesrećnost? Bilo je nemoguće reći. Njeno lice je bilo hladno i besmrtno.

Stresao sam se. Nisam mogao da ugušim pitanja, slična, ali drugačija: Šta je to značilo – kako je došlo do toga? I šta je sad mislila o meni?
Mogao sam da odgovorim na poslednje. Kad bih je prisilio na ovaj prazan polu-život zbog svoje slabosti i sebičnosti, sigurno bi me mrzela.

Ali bila je tu jedna više zastrašujuća slika – gora od bilo koje slike koju sam ikada nosio u svojoj glavi.
Moje sopstvene oči, jarko tamnocrvene od ljudske krvi, oči čudovišta. Belino izlomljeno telo u mom naručju, bolesno belo, isušeno, beživotno. Bilo je tako stvarno, tako jasno.
Nisam mogao da podnesem da gledam ovo. Nisam mogao da se izborim s tim. Pokušao sam da ga odstranim iz sećanja, pokušavao sam da vidim nesto drugo, bilo sta drugo. Pokušavao sam da ponovo vidim izraz na njenom živom licu, koji mi je zaklanjao pogled tokom poslednjeg poglavlja svog postojanja. Ništa nije poslužilo.

Alisina mračna vizija je ispunjavala moju glavu. Savio sam se od agonije koju je prouzrokovala. U međuvremenu, čudovište u meni se punilo likovanjem, oduševljen koliko mu se njegov uspeh sviđa. Od toga mi se smučilo.

Ovo nije moglo biti dozvoljeno. Morao je postojati način da nadmudrim budućnost. Neću dopustiti da me Alisina vizija usmerava. Mogao sam da izaberem drugačiji put. Uvek je postojao izbor.
Morao je biti.

Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
4. Vizije
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: