NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 8. Duh

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 8. Duh   Sat Jun 26, 2010 7:07 am

Nisam videla mnogo Džasperove goste za ova dva sunčana dana sto su bili u Forksu. Samo sam otišao kući, da se Esme ne bi brinula. Inace, moje postojanje se cinilo kao neka utvara, nego vampir. Plutao sam, ne vidljivo u senkama, gde sam mogao da pratim predmet moje ljubavi i obsesije – gde sam je mogao videti i čuti u umovima srećnih ljudi koji su pričali kroz sunčanu svetlost pored nje, ponekad slučajno okrznuvši njenu ruku sa svojom. Ona nikada nije reagovala na takav kontakt, njihove ruke su bile tople kao i njene.

Prisiljeno odsustvo iz škole, nikad nije bio proba kao ovo sada. Ali sunce je izgleda činilo srećnom, nije me to vredjalo toliko. Sve što je nju zadovoljavalo je bilo u dobroj milosti.

Ponedeljak ujutro, prisluškivao sam razgovor koji je imao potencijala da mi uništi samopouzdanje i učini vreme provedeno bez nje torturom. Kako se završilo, tako mi je i napravilo dan.

Morao sam da osećam malo poštovanja prema Majku Njutonu, on se nije jednostavno predao i pobegao da leči svoje rane. Imao je vise hrabrosti nego što mu dajem zasluge za to. On je pokušavao ponovo.

Bella je došla ranije u školu i na izgled planirala je da uživa u suncu dok traje, sela je na retko korišćene piknik klupe dok je čekala da zvoni prvo zvono. Njena kosa hvatala je sunce na ne očekivane načine, davala je crvenkast sjaj, koji nisam voleo.

Majk je pronašao tamo, dotvrčavši ponovo, i bio je uzbudjen na njegovu sreću.

Bilo je očajno se truditi jedino gledati, bespomoćno, okovan šumskom senkom od sunčeve svetlosti.

Pozdravila ga je sa puno entuzijazma da ga usreći, a mene suprotno.

Vidiš, njoj se svidjam ja. Ona se ne bi nasmejala tako da joj se ne svidjam. Kladim se da bi išla na ples samnom. Pitam se šta je tako važno u Sijetlu.


Primetio je promenu na njenoj kosi. „Nikad do sada nisam primetio – tvoja kosa je crvenkasta.“

Slučajno sam iskorenio mlado drvo smreke moja ruka se je borila, kad je on prošao sa rukom kroz njenu kosu.

„Samo na suncu“ rekla je. Na moje zadovoljstvo, ona se polako udaljila od njega kada je pokusao da prodje sa rukom pored njenog uveta.

Trebalo je Majko minut da skupi hrabrosti, protraćivši neko vreme na priču. Ona ga je podsetila na esej koji smo svi dužni da predamo do srede. Od slabo samozadovoljnog izraza na njenom licu, njen je već bio završen. On bi to sve zaboravio, i da je nekoliko puta smanjivao slobodno vreme.

Glupavi esej.

Napokon prešao je na stvar – moji zubi su bili stisnuti tako jako da su mogle da imaju polirani granit – čak i tada nije mogao da natera sebe da postavi pitanje kako treba.

„ Hteo sa da te pitam, da li bi htela da izadjemo“

„Oh“ rekla je.

Nastao je trenutak tisine.

Oh šta to znači? Da li će pristati? Čekaj - izgleda nisam ni pitao.

Progutao je jako.

„Pa mogli bismo na večeru ili slično...mogao bi da poradim na tome kasnije“

Glupane – to nije bilo pitanje opet!

„Mike...“

Moja agonija i ljutnja je bila jos veća nego prošle nedelje. Slomio sam još jedno drvo pokušavajući da se pridržim. Želeo sam jako da pretrčim preko polja, prebrzo za ljudske oči, da je podignem – da je ukradem od momka kojeg sam mrzeo jako u ovom trenutku i kojeg sam mogao ubiti u ovom trenutnu i uživati u tome.

Da li će pristati?

„Mislim da ovo ne bi bila dobra ideja“

Predahnuo sam. Moje kruto telo se opustilo.

Sijetl je bio samo izgovor, naposletku. Nisam trebao pitati. Sta mi je palo na pamet?
Mogu da se kladim da je onaj frik... Kulen...


„Zašto?“ pitao je.

„Ja mislim...“ oklevala je. „ Ako ovo ikada ponoviš što si sada rekao, da ću te srećno pretući na smrt.“


Nasmejao sam se glasno na pomisao reči smrt sa njenih usana.

Čavka je kreštala na mene, kljucnula, i odletela.

„Ali... ja mislim da bi to povredilo Džesikina osećanja“
„Džesika.... sta? ali... oh... okej... Valjda.... pa... huh...“

Njegove misli više nisu bile logične.
„Stvarno, Majk, da li si ti slep?“

Ponovio sam njenu rečenicu. Nije trebala da očekuje da svi imaju moć zapažanja kao ona, ali ovo je stvarno bilo očito.
Sa mnogo truda što je Majk uložio da pita Belu da izadju, da li je razmisljao da to nije toliko teško kao što je Džesiki? Mora da je bila sebičnost, kada je zaboravio na sve ostale. A Bela je bila toliko ne sebična da je sve primećivala.

„Džesika... huh... ohh... vau...“ Usudio se da kaže.

Bela je iskoristila njegovu zbunjenost da učini da ona postoji.
„Vreme je za čas, i ne mogu kasniti ponovo“

Majk je tada uvideo ne povezanu tačku od tada. Pronašao je, i prolazilo mu je kroz glavu ideja o Džesiki, da mu se svidja pomisao na to da ga Džesika smatra privlačnim. To je bilo na drugom mestu, ne tako dobro, kao što bi bilo kada bi Bela osećala tako nešto.

Slatka je, uostalom, valjda. Skromno telo.. Ptica na dlanu...

Bio je tada isključen, u novim fantazijama koje su bile vulgarne isto kao i one sa Belom, ali sada su ga iritirale vise nego ljutile.
Kako je malo zasluzio bilo koju devojku, bile su zamalo zamenljive njemu. Ostao sam pribran, nakon ovoga.

Kada nije više bila na vidiku, borio sam se protiv hladnog stabla ogromnog madronovog drveta i plesao sam od misli do misli, ne gubeći je iz vida, uvek srećan kada je Andjela Veber bila slobodna za gledanje kroz njene misli. Poželeo sam da ima način da se zahvalim Veber devojci zbog njen dobrote. Učinilo me je da se bolje osećam znajući da Bela ima jednog prijatelja, vrednog pažnje.

Gledao sam Belino lice iz bilo kojeg ugla sam mogao, i mogao sa da vidim da je opet bila tužna. Ovo me je iznenadilo - mislio sam da je sunce dovoljno da je nasmejana.

Na ručku, video sam njen pogled ponovo i ponovo ka praznom stolu Kalenovih, i to je me je usrećilo. Dalo mi je nadu. Možda joj nedostajem, takodje.

Imala je plan da izadje sa ostalim devojkama - ja sam automatski planirao svoje preživljavanje – ali ovaj plan je odložen kada je Majk pozvao Džesiku na dejt koji je planirao za Belu.

Pa sam odma otišao njenoj kući pravo umesto, uradio sam kratak pogled na šumu da nema nešto opasno da luta previše blizu.

Znao sam da je Džasper upozorio svog jednokratnog brata da izbegava grad, navodeći moje ludilo kao oba objašnjenja i upozorenje – ali ja nisam imao nikakve šanse. Piter i Šarlot nisu imali nameru da izazovu mržnju sa mojom porodicom, ali namere su promenjljive stvari.

Sva prava, prešao sam ih. Znao sam to.

Kao da je znala da je posmatram, kao da je imala sažaljenja na agoniju kroz koju prolazim kad nemogu da je vidim, Bela je izašla u dvorište nakon nekoliko sati provedenih unutra. Imala je knjigu u ruci i ćebe ispod miške.

Tiho, popeo sam se na najvišlju granu najbližeg drveta gledajući dvorište.

Prostrala je ćebe na mokru travu, legla je na stomak i počela da lista po izlizanoj knjizi, pokušavajući da pronadje svoje mesto. Čitao sam preko njenog ramena.

Ah – jos klasika. Bila je Ostinov fan.

Čitala je brzo, ukrštajući i razkrštajući noge u vazduhu.

Gledao sam sunčevu svetlost i vetar kako se igra u njenoj kosi, kada se njeno telo odjednom ukrutilo a njena ruka zaledila na stranici. Sve što sam video je dohvatila treće poglavlje kada je grubo zgrabila deblji odeljak stranica i presavila ga.

Uspeo sam da vidim naslov, Mansfild park. Započela je novu priču, knjiga je bila zbirka priča. Pitam se zašto je promenila priče tako naglo.

Par minuta kasnije zalupila je knjigu ljutito. Sa mrkim pogledom na njenom licu, gurnula je knjigu sa strane i okrenula se na ledja. Udahnula je duboko, da se smiri, zavrnula je rukave i zatvorila oči. Sećam se priče, ali nisam mogao da mislim o ničemu uvredljivom da je ne bi naljutio. Još jedna misterija. Promrmljao sam.

Ležala je mirno, pomerajući se samo jednom kada je sklanjala kosu sa lica. Preko njene glave je padala reka kestenova. I onda je ponovo bila spokojna. Njeno disanje je usporilo. Posle nekoliko minuta njene usne su počele da drhte. Mumlala je sebi u lice.

Nemoguće odoleti. Slušao sam dok god sam mogao, hvatajući glasove iz kuća u blizini.

Dve kafene kašikice brašna... jedna časa mleka...
Idemo!.. Kroz obruč... Aw.. Idemo!

Crveno ili plavo...ili možda treba da obučem nešto više opušteno...

Niko nije bio u blizni. Skočio sam na tlo, tiho dočekujući se na prste.
Ovo je bilo pogrešno, veoma rizično.

Kako snishodljivo, jednom sam vikao na Emmetta zbog njegovih čudnih načina i Jaspera zbog njegovog nedostatka discipline – a sada sam ja kršio sva pravila sa divljim odricanjem gde njihovi propusti izgledaju kao ništa na kraju. Ja sam bio uvek odgovoran onaj.

Promrmljao sam, ali gnušio sam se na sunce, bezobrirno.

Izbegavao sam da se gledam u sunčevim odsjajima. Bilo je dovoljno loše sto mi je koža kamen i i neljudska u senci. Nisam hteo da gledam Belu i mene rame uz rame na sunčevoj svetlosti.

Razlika izmedju nas je već bila nepremostljiva, bolan dovoljno bez ove slike u mojoj glavi.

Ali nisam mogao da ignorišem zrake duge koji su se odbijali od njenu kožu kada sam prišao bliže. Moja njuška se zatvorila po vidjenju. Da li sam mogao jos užasniji da budem? Zamisljao sam njeno uplašeno lice kada bi otvorila oči.

Počeo sam da se vraćam, ali počela je ponovo da mrmlja, to me je zadržalo.

„Mmm....mmm“

Ništa ingeligentno. Pa mogao bih još da sačekam.

Pažljivo sam joj ukrao knjigu, istezajući moju ruku, zadržavajući dah, dok sam bio blizu, za svaki slučaj. Počeo sam ponovo da dišem kada sam bio nekoliko metara dalje od nje, posmatrajući kako su sunce i vazduh uticali na njen osećaj. Vrućina je zasladila miris. Moje grlo je gorilo od želje, sveža vatra i ljutnja ponovo, zato što sam daleko od nje toliko dugo.

Proveo sam trenutak kontrolišući to, i onda – terajući sebe da dišem kroz nos – otvorio sam njenu knjigu u rukama svojim. Ona je počela sa prvom knjigom...

.. Prošao sam kroz stranice brzo, do trećeg poglavlja, Miris i osećanja, tražeći nešto uvredljivo u Oustinovoj učtivoj poeziciji.

Kada su se moje oči zaustavile automatski kod mog imena – lik Edvard Ferars je bio predstavljan po prvi put – Bela je ponovo progovorila.

„Mmm... Edvard...“ prošaputala je,

Ovaj put se nisam plašio da se probudila. Njen glas je bio tih, šapat. Ne bi vrištala kada bi me videla sada.

Radost ratovanja sa samo – gnušenjem. Još me je sanjala, barem.

„Edmund...Ahh.. previše blizu...“

Edmund??

Ha! Nije mene sanjala uopšte, shvatio sam. Samo - gnušenje se vratilo ponovo. Sanjala je izmišljenog lika. Toliko o mojoj taštini.

Vratio sam joj knjigu i otišao u masku senke – tamo gde i pripadam.

Popodne je prošlo, i gledao sam, osećajući se bespomoćno ponovo, dok je sunce polako tonulo u nebo, i senka dok je puzala preko nje polako. Hteo sam da ih gurnem nazad, ali tama je bila jača, i senka je uzela. Kada je nestalo svetlosti, njena koža je izgledala bledo – kao u duha. Njena kosa je bila tamna ponovo, skoro crna na suprot njenog lica.

Bilo je zastrašujuće za gledati – kao prisustvovanje kada se Alisine vizije ostvaruju. Belin stabilan, jak otkucaj srca je bio jedina sigurnost, zvuk koji je držao da ovaj trenutak ne izgleda kao noćna mora.

Osećao sam olakšanje kada je njen otac stigao kući.

Čuo sam ga kada se vozio ulicom do kuće. Nešto maglovito.. iritirajuće... iz njegove prošlosti..nešto sa njegovog posla. Očekivanje se pomešalo sa gladju – pomislio sam da se nadao večeri. Ali njegove misli su bile tako tihe i suzdržane da nisam mogao biti siguran da sam u pravu, samo sam imao njihovu suštinu.

Pitao sam se kako zvuči njena majka – koja kombinacija gena je bila koja ju je činila tako jedinstvenom.
Bela se počela buditi, izdizajući se u sedeću poziciju kada su gume njenog tate udarile od bankinu na prilazu. Pogledala je oko sebe, izgledajući zbunjeno zbog neočekivane tame. Na jedan sekund, njene oči su dotakle senku gde sam se sakrivao, ali su skrenule pogled brzo.

„Čarli?“ pitala je sa tihim glasom, i dalje gledajući u drveće koje je okuživalo malo dvorište.

Vrata njegovog auta su se zalupila, i ona je pogledala. Skočila je na noge brzo, sakupila svoje stvari i bacila još jedan pogled ka šumi.

Pomerio sam se kod drveta, blizu male kuhinje, i slušao sam njih.

Bilo je zanimljivo uporedjivati Čarlijeve reči sa njegovim maglovitim mislima.

Njegova ljubav i briga prema jedinoj ćerki bila je skoro nadmoćna i još njegove reči sažete i opuštene.
Većinu vremena sedeli su u prijatnoj tišini.

Čuo sam njeno diskutovanje o njenim planovima za veče u Port Andjelesu i ja sam razradio svoje planove dok sam slušao.

Džasper nije upozorio Pitera i Šarlot da se drže podalje od Port Andjelesa. Mada sam znao da su se nahranili skorije i nisu imali namere da love blizu naše kuće, paziću na nju, za svaki slučaj. Na kraju, bilo je još njih tamo od moje vrste. I onda, sve te ljudske opasnosti koje nisam uzimao u obzir do sada.

Čuo sam njenu brigu da ostavio oca samoga da priprema večeru, i nasmejao sam se na moju dokazanu teoriju – da, bila je brižljiva.

I onda sam otišao, znajući da ću se vratiti kad zaspi.

Ja ne bi nezakonito stupio na njen posed, kao neki lopov. Ja sam ovde da je zaštitim, a ne da joj se cerim kao što to radi Majk Njutn, da li je on sposoban da se kreće kao ja kroz krošnje. Ja se ne bi ponašao tako prema njoj.

Moja kuća je bila prazna kada sam se vratio, što je bilo super za mene. Nisu mi nedostajale zbunjene podcenjivačke misli, ispitivajući moj zdrav razum.

Emit je ostavio poruku zaglavljenu u novijoj pošti.

Fudbal na Rainer terenu – ajde... Molim te?

Našao sam olovku i preškrabano izvini ispod njegove molbe. Timovi su bili bez mene, u svakom slučaju.

Otišao sam na najkraći lovački put, koji je sadržao mene sa malim, nežnim stvorenjima, koja nisu imala tako dobar ukus kao lovci, i onda sam se presvukao u čistu odeću i otišao za Forks.

Bela nije spavala dobro večeras. Prevrćala se u postelji, lice joj je nekad bilo zabrinuto, nekad tužno. Pitao sam je koja noćna mora je lovila... i onda sam shvatio da ustvari ne želim da znam.

Kada je progovorila, većinom je govorila pogrdne stvari o Forksu mrzovoljnim glasom.
Samo jednom kada je izgovorila reči „Vrati se“ i njene ruke su se otvorile – molba bez reči – da li sam imao šanse da sanja možda o meni.


Sledeći dan škole, zadnji dan će me sunce još držati kao zatvorenika, je bio isti kao i dan pre. Bela se činila sumornijeg raspoloženja nego juče, pa sam se pitao da li će odustati od svojih planova – pošto mi se nije činila da je raspoložena.

Ali, biti Bela, verovatno će staviti uživanje prijatelja iznad svoga.

Nosila je danas bluzu, duboke plave boje, i boja je odgovarala njenoj koži savršeno, izgledajući kao sveža krema.

Škola se završila i Džesika se složila da pokupi ostale devojke – Andjela je išla takodje, zbog čega sam bio zahvalan.

Otišao sam kući po auto. Kada sam saznao da su Piter i Šarlot tu, odlučio sam da priuštim devojkama sat vremena za početak. Nikad se ne bi usudio da iza njih, vozeći sa limitiom za brzinu, odvratna pomisao.

Ušao sam kroz kuhinju, klimajući glavom nejasno na Emitove i Esmine pozdrave, dok sam prolazio pored svih u dnevnoj sobi i otišao sam pravac do klavira.

Ugh.. vratio se. Rozali, naravno.

Ah, Edvard. Ne volim da ga vidim kako pati. Esmina radost se počela kvariti brigom.
I treba da bude zabrinuta. Ova ljubavna priča koju je predvidela meni, zanosila me je ka tragediji više čudnoj svakog trenutka.

Zabavi se u Port Andjelesu večeras, Alis pomisli veselo. Obavesti me kada budem mogla da pričam sa Belom.

Patetičan si. Ne mogu da verujem da si propustio utakmicu sinoć, samo da bi gledao nekoga kako spava. Emit je progundjao.

Džasper nije obraćao pažnju na mene, čak ni kada je pesma koju sam svirao ispala malo burnije nego što sam planirao. Bila je to stara pesma, sa poznatom temom : nestrpljenje. Džasper se pozdravljao sa prijateljima, koji su me gledali radoznalo.

Kakvo čudno stvorenje, Alisine visine, belo – plava Šarlot pomisli.

A bio je tako normalan i ljubazan, prošli put, kada smo se upoznali.

Piterove misli su bile povezane sa njenima, kao i svaki put.

Mora da su životinje. Nedostatak ljudske krvi ih dovodi do ludila, zaključio je.

Njegova kosa je bila lepa kao i njena, i skoro iste dužine. Bili su veoma slični – osim visine, dok je on bio visok kao i Džasper – u oba pogleda i misljenja. Veoma dobro spojen par. Uvek bi pomislio.

Svi osim Esme su prestali da misle o meni na trenutak, i svirao sam ublaženim tonovima da ne bi privlačio pažnju.

Nisam obraćao pažnju na njih jedno vreme, puštajući da mi muzika odvuče pažnju, od mojih potreba.

Bilo je teško imati devojku van vidika i uma. Jedino sam obratio pažnju na njihov razgovor kada su pozdravljanja došla do samog kraja.

„Ako vidite Mariju ponovo“ Džasper je govorio, malko oprezno, „ recite joj da joj želim sve najbolje.“

Marija je bila vampir koja je stvorila obojicu Pitera i Džaspera – Džaspera pred kraj druge polovine devetnestog veka, Pitera malo ranije, u četrdesetima devetnestog veka. Posetila je Džaspera jednom kad smo bili i Kalagariju. Bila je to poseta puna dogadjaja – morali smo da se preselimo odmah. Džasper je uljudno rekao da drži distancu od nas u buduće.

„ Ne mislim da će se to desiti uskoro,“ Piter je odgovorio sa smehom – Marija je nepredvidivo opasna i nije ostalo mnogo ljubavi izmedju nje i Pitera. Piter je ,pre svega, bio instrumentalan u Džasperovom otpadanju. Džasper je uvek bio omiljeni kod Marije; ona je to uzimala u obzir kao manji detalj kada je jednom planirala da ga ubije. „ Ali kad se dogodi, sigurno hoću.“

Onda su se rukovali, spremajući se za polazak. Doveo sam pesmu koju sam svirao do ne uživajućeg kraja, i onda sam se polako ustao na noge.

„Šarlot, Piter“ rekao sam klimajući glavom.

„ Bilo je lepo videti te opet Edvarde“ rekla je Šarlot sumnjivo. Piter je samo klimnuo glavom za uzvrat.

Lud čovek. Emet je uzvratio posle mene.

Idiot. Rozali je pomislila u isto vreme.

Jadan dečko. Esme.

I Alis, u opuštenom tonu. Idu pravo na istok, u Sijetl. Nigde blizu Port Andjelesa. Pokazala mi je dokaz u svojim vizijama.

Pravio sam se da nisam čuo to. Moj izgovor je bio klimavo dovoljan.
Još jednom u kolima sam se osećao opušteno, snažan zvuk motora, Rozali me podsticala - prošle godine, kada je bila u boljem raspoloženju. – bio je umirujući. Bilo je olakšanje biti u pokretu, znati da sam sve bliži Beli, sa svakom miljom koja je prošla ispod mojih guma.
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
8. Duh
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: