NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 10.Teorija

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 10.Teorija    Sat Jun 26, 2010 7:08 am

“Smem li da pitam samo još jedno?” zamolila je umesto da odgovori na moj zahtev.
Bio sam na granici, zabrinut za najgore. I više od toga, za iskušenje koje je bilo produžiti ovaj trenutak. Imati Belu kraj sebe, spremno, samo nekoliko sekundi duže. Uzdahnuo sam dilemi, a onda rekao, “Jedno.”
“Pa...,” oklevala je na trenutak, kao da je odlučivala koje pitanje da postavi. “Kažeš da si znao da nisam otisla u knjižaru, nego na jug. Pitala sam se kako si to znao.”
Besno sam gledao kroz prozor. Evo još jednog pitanja koje na njenoj strani ne otkriva ništa, a mnogo toga na mojoj.
“Mislila sam da smo prevazišli izvrdavanje,” rekla je, glas joj je bio kritički i razočaran.
Kako ironično. Ona je nepopustljivo izvrdavala, i ne pokušavajući to.
Pa, htela je da budem direktan. A ovaj razgovor nikako nije vodio ka dobrom, bez obzira na to.
“U redu onda,” rekao sam. “Pratio sam tvoj miris.”
Hteo sam da joj pogledam lice, ali plašio sam se onoga što bih mogao videti. Umesto toga, slušao sam kako joj se disanje ubrzava a onda stabilizuje. Ponovo je progovorila posle trenutka, a glas joj je bio mnogo smireniji nego što sam očekivao.
“A onda nisi mi odgovorio na jedno od prvih pitanja....” rekla je.
Namrgodjeno sam pogledao u nju. I ona je odugovlačila.
“Koje?”
“Kako to funkcioniše – ta stvar sa čitanjem misli?” pitala je, ponavljajući pitanje iz restorana. “Možeš li da pročitaš bilo čije misli, bilo gde? Kako to radiš? Može li ostatak tvoje porodice...?”Zaustavila se, ponovo porumenevši.
“To je više od jednog,” rekao sam.
Samo je gledala u mene, čekajući na odgovore.
A zašto da joj ne kažem? Ionako je već pogodila većinu stvari, a to je bila lakša tema od one koja se nazirala.
“Ne to mogu samo ja. I mogu da čujem bilo koga, bilo gde. Moram biti prilično blizu. Što mi je poznatiji nečiji...”glas”, to dalje mogu da ga čujem. Ali opet ne više od par milja.” Pokušao sam da smislim najbolji način da objasnim da bi razumela. Nešto sa čime bi mogla to da poveže. “To je kao da si u ogromnom hodniku sa mnogo ljudi, i svi pričaju u isto vreme. Samo šum – zujanje glasova u pozadini. Dok se ne skoncentrišem samo na jedan glas, i onda mi je jasno šta misle. Većinu vremena dok ih sve slušam – može biti veoma zbunjujuće. A lakše je izgledati normalno,” - napravio sam grimasu – “kada slučajno ne odgovorim na nečije misli pre nego na njegove reči.”
“A šta misliš, zašto mene ne mozeš da čuješ?” pitala se.
Rekao sam joj još jednu istinu i anaogiju. “Ne znam,” priznao sam. “Jedino mi pada na pamet da možda tvoj mozak ne funkcioniše na isti način kao ostalima. Kao da su tvoje misli na AM frekvenciji a ja primam samo FM.”
Shvatio sam da joj se nije dopala ova analogija. Predvidjanje njene reakcije me nasmejalo. Nije se razočarala.
“Moj mozak ne radi dobro?” pitala je, glas joj se ispunio razočarenjem. “Ja sam čudak?”
Ah, ponovo ironija.
“Ja čujem glasove u svojoj glavi, a ti se brineš da si ti čudak.” Nasmejao sam se. Razumela je sve manje stvari, ali one veće tek dolaze. Uvek pogrešni instinkti...
Bela se grizla za usnu, a nabor izmedju očiju joj se povećavao.
“Ne brini,” ponovo sam je ubedjivao. “To je samo teorija...” A postojala je važnija teorija o kojoj je trebalo raspravljati. Nisam želeo da završim. Svaka sekunda koja je prolazila počinjala je sve više da liči na pozajmljeno vreme.
“Koja nas ponovo dovodi do tebe,” podelio sam na dva dela, oba uznemireno i nerado. Uzdahnula je, i dalje grizući usnu – brinuo sam se da se ne povredi. Buljila je u moje oči, lice joj se uznemirilo.
“Zar sada nismo prevazišli sva izvrdavanja?” tiho sam pitao.
Pogledala je dole, boreći se s nekom unutrašnjom dilemom. Odjednom se ukrutila, a oči su joj se rašireno otvorile. Strah je prešao njenim licem po prvi put.
“Sveta vrano!” jedva je izgovorila.
Uspaničio sam se. Šta je videla? Kako sam je preplašio?
Onda je povikala, “Uspori!”
“Šta nije u redu?” Nisam razumeo odakle je dolazio strah.
“Voziš sto na sat!” vikala je na mene. Bacila je pogled kroz prozor, i trgla se od mračnog drveća koje je proletalo pored nas.
Sitna stvar, samo malo brzine, naterala je da viče u strahu?
Prevrnuo sam očima. “Opusti se, Bela.”
“Jel ti to pokušavaš da nas ubiješ? bunila se, glas joj je bio visok i zategnut.
“Nećemo se slupati,” obećao sam joj.
Progutala je u oštrom uzahu, a onda progovorila malo blažim tonom. “Zašto ti se toliko žuri?”
“Ja uvek ovako vozim.”
Gledao sam kako zuri, zabavljen njenim šokiranim izrazom lica.
“Gledaj na put!” vikala je.
“Nikad pre nisam doživeo nesreću, Bela. Nikad čak nisam ni dobio kaznu.” Nacerio sam se i dodirnuo čelo. To je učinilo situaciju još zabavnijom – besmislenost sposobnosti da se šališ nečim tako tajnim i čudnim. “Imam ugradjen detektor za radar.”
“Vrlo smešno,” rekla je sarkastično, a glas joj je bio više preplašen nego ljut.
“Čarli je pandur, sećaš se? Vaspitavana sam da se povinujem saobraćajnim zakonima. Osim toga, ako nas pretvoriš u Volvo perecu oko nekog drveta, ti ćeš sigurno samo odšetati.”
“Najverovatnije,” ponovio sam, a onda se nasmejao bez humora. Da, sigurno bismo drugačije prošli u saobraćajnoj nesreći. Bila je u pravu što se bojala, uprkos mojim vozačkim sposobnostima...”Ali ti nećeš.”
S uzdahom, pustio sam auto da mili u krivini. “Zadovoljna?”
Pogledala je brzinomer. “Skoro.”
Jel ovo i dalje bilo prebrzo za nju? “Mrzim sporu vožnju,” mrmljao sam, ali pustio skazaljku da padne za još jedan broj.
“Ovo je tebi sporo?” pitala je.
“Dosta komentara o mojoj vožnji,” nestrpljivo sam rekao. Koliko puta je sada izbegla moje pitanje? Tri? Četiri? Jesu li njene pretpostavke bile toliko grozne? Morao sam da znam – odmah. “Još uvek čekam na tvoju poslednju teoriju.”
Ponovo se ugrizla za usnu, a izraz lica joj je postao uznemiren, skoro bolan. Nisam želeo da bude tužna.
“Neću se smejati,” obećao sam, želeći da je samo postidjenost razlog zbog koga nije želela da priča.
“Više se plašim da ćeš se naljutiti na mene,” šaputala je.
Naterao sam svoj glas da ostane ujednačen. “Je li loše?”
“Prilično, da.”
Ponovo je pogledala dole, izbegavajući da mi sretne pogled. Sekunde su prolazile.
“Nastavi,” ohrabrivao sam je.
Glas joj je bio sitan. “Ne znam odakle da počnem.”
“Zašto ne počneš od početka?” Setio sam se njenih reči od pre večere. “Rekla si da nisi sama to smislila.”
“Ne,” složila se, i ponovo je bilo tiho.
Razmišljao sam o stvarima koje su mogle da je inspirišu. „Šta ti je dalo ideju – knjiga? Film?“
Trebao sam da pretražim njene kolekcije dok nije bila kući. Nisam imao pojma da li su Bram Stoker ili Ann Rajs bili u gomili njenih izgužvanih džepnih knjiga.
„Ne,“ ponovo je rekla. „Bilo je u subotu, na plaži.“
Nisam to očekivao. Lokalni trač o nama nikad nije otišao u nešto previše bizarno – ili previše precizno. Jel bilo nekih glasina koje sam propustio? Bela je krišom podigla pogled sa šaka i videla iznenadjenje na mom licu.
„Naletela sam na starog porodičnog prijatelja – Džejkoba Bleka,“ nastavila je. „Njegov tata i Čarli su prijatelji još otkad sam ja bila beba.“
Džejkob Blek – ime mi nije bilo poznato, ali podsetilo me je na nešto...neko vreme, još odavno...Buljio sam kroz prozor, pretrčavajući kroz uspomene ne bi li našao neku povezanost.
„Njegov tata je jedan od Kvilitskih starešina,“ rekla je.
Džejkob Blek. Efraim Blek. Potomak, nema sumnje.
Bilo je toliko loše koliko je moglo biti.
Znala je istinu.
Misli su mi letele kroz razgranjavanje kako je auto leteo kroz mračne krivine na putu, telo mi je bilo kruto, izmučeno – nepokretno izuzev sitnih, automatskih radnji za upravljanje autom.
Znala je istinu.
Ali...ako je u subotu saznala istinu...onda je znala celo veče...a opet...
„Otišli smo da se prošetamo,“ nastavila je. „I pričao mi je neke stare legende – pokušavajući da me uplaši, mislim. Ispričao mi je jednu...“
Zastala je na kratko, ali sada sumnje nisu bile potrebne; znao sam šta će reći. Jedina misterija koja preostaje je zašto je sada bila samnom?
„Nastavi dalje,“ rekao sam.
„O vampirima,“ udisala je, glas joj je bio tiši od šapata.
Nekako, još gore od toga što je znala, bilo je čuti kako tu reč izgovara naglas. Trgao sam se na njen zvuk, a posle se ponovo smirio.
„A ti si odmah pomislila na mene?“ pitao sam.
„Ne. Pomenuo je...tvoju porodicu.“
Kako je ironično bilo da će baš Efraimovo potomstvo biti ono koje će prekršiti sporazum koji je obećao da će održati. Unuk, ili možda pra-unuk. Koliko je godina prošlo? Sedamdeset?
Trebalo je da znam da opasnost nisu stari ljudi koji su verovali u legende. Naravno, mladje generacije – one koje su bile upozorene, ali stara praznoverja smatrale smešnim – bile su one gde će opasnost od izlaganja ležati.
Pretpostavio sam da sam sada bio slobodan da zakoljem malo, bespomoćno pleme na obali, ako sam tako želeo. Efraim i paket njegovih zaštitnika bili su odavno mrtvi...
„On je mislio da su to samo glupa praznoverja,“ rekla je Bela iznenada, u glasu joj se osetila nova zabrinutost. „Nije očekivao da ću poverovati ni u šta od toga.“
Krajičkom oka, video sam kako je nervozno prekrstila ruke.
„Ja sam kriva,“ rekla je posle kratke pauze, a onda oborila glavu kao da je bila posramljena. „Ja sam ga naterala da mi kaže.“
„Zašto?“ Sada se nisam toliko trudio da održavam glas na nivou. Najgore je već prošlo. Kako smo dalje razgovarali o detaljima otkrivenja, nismo morali da se vraćamo na posledice.
„Loren je rekla nešto o tebi – pokušavala je da me isprovocira.“ Složila je malu facu dok se prisećala. Blago mi je bila odvučena pažnja, pitajući se kako Belu može da isprovocira neko ko priča o meni... “A stariji dečko iz plemena rekao je da tvoja porodica ne dolazi u rezervat, samo što je zvučalo kao da je pod tim mislio nešto drugo. Tako da sam odvukla Džejkoba nasamo samnom i na prevaru izvukla to od njega.“
Glava joj se spustila još niže kad je ovo priznala, a na njenom izrazu lica se videla...krivica.
Skrenuo sam pogled s nje i glasno se nasmejao. Ona se osećala krivom? Šta bi ona mogla uraditi da bi zaslužila bilo kakvu osudu?
„Kako si ga prevarila?“ pitao sam.
„Pokušala sam da flertujem – ispalo mi je bolje nego što sam očekivala,“ objasnila je, s nevericom u glasu na prisećanje tog uspeha.
Mogao sam samo da zamislim – uzimajući u obzir atrakciju koju je izgleda predstavljala za sve muškarce, potpuno nesvestan njenog dela – kako je neodoljivo izgledala dok je pokušavala da bude zavodljiva. Odjednom sam osetio sažaljenje prema tom nesumnjičavom dečku na kome je oslobodila tako moćnu silu.
„Voleo bih da sam to video,“ rekao sam a onda se ponovo nasmejao crnim humorom. Voleo bih da sam video dečakovu reakciju, bio svedok opustošenju lično. „A ti si me optužila da zaslepljujem ljude – jadni Džejkob Blek.“
Niam bio ljut na izvor mog izlaganja kao što sam mislio da ću biti. Nije umeo bolje. I kako sam mogao očekivati da neko ovoj devojci odbije nešto što zatraži? Ne, osećao sam samo simpatije prema šteti koju je načinila njegovim mislima.
Osetio sam kako njeno crvenilo greje prostor izmedju nas. Bacio sam pogled na nju, zurila je kroz prozor. Nije ponovo progovorila.
„Šta si onda uradila?“ brzo sam je podstakao. Vreme je da se vratimo horor priči.
„Malo sam pretraživala po internetu.“
Uvek praktično. „I da li te je to ubedilo?“
„Ne,“ rekla je. „Ništa se nije uklapalo. Većina stvari je bila nekako blesava. A onda – „
Glas joj je ponovo pukao, i čuo sam kako stiska zube.
„Šta?“ zahtevao sam. Šta je pronašla? Šta joj je razjasnilo ovu noćnu moru?
Nastala je kratka pauza, a onda je šapnula, „Odlučila sam da nije važno.“
Šok mi je zaledio misli polovinu sekunde, a onda se sve uklopilo. Zašto je pre odlučila da pošalje drugarice natrag nego da pobegne s njima. Zašto je ušla u auto samnom umesto da počne da beži, doziva policiju...
Reakcje su joj uvek bile pogrešne – uvek potpuno pogrešne. Privukla je opasnost sebi. Pozvala je.
„Nije važno?“ rekao kroz zube, ljutnja me obuzimala. Kako sam trebao da zaštitim nekoga ko je tako...tako...tako odlučan da ostane nezaštićen?
„Ne,“ rekla je niskim tonom, neobjašnjivo mekim. „Meni nije bitno šta si ti.“
Bila je nemoguća.
„Nije te briga što sam čudovište? Što nisam čovek?“
„Ne.“
Počeo sam da se pitam da li je bila potpuno stabilna.
Pretpostavio sam da bih joj mogao omogućiti najbolju moguću negu...Karlajl ima veze da pronadje najveštije doktore, najtalentovanije terapeute. Možda se nešto moglo učiniti da se popravi to šta god nije bilo u redu s njom, šta god je učinilo zadovoljnom da sedi pored vampira sa srcem koje joj kuca postojano i smireno. Posmatrao bih napredak, normalno, i posećivao je koliko god bi mi bilo dozvoljeno...
„Ljut si,“ uzdahnula je. „Nisam trebala ništa da kažem.“
Kao da bi skrivanje ovih uznemiravajućih tendencija pomoglo bilo kome od nas dvoje.
„Ne. Više volim da znam šta misliš – iako je to što misliš potpuno nenormalno.“
„Znači opet nisam u pravu?“ pitala je, sada pomalo ratoborno.
„Nisam mislio na to!“ Zubi su mi se ponovo stisnuli. „Nije važno!“ ponovio sam oštrim tonom.
„U pravu sam?“ jedva je izgovorila.
„Zar je bitno?“ Zadao sam protivudarac.
Duboko je uzdahnula. Ljutito sam čekao njen odgovor.
„Ne baš,“ rekla je a glas joj se ponovo stabilizovao. „Ali sam radoznala.“
Ne baš. Stvarno nije bilo tolko važno. Nije je bilo briga. Znala je da nisam bio čovek, da sam čudovište, i nije joj bilo toliko važno.
Pored mojih briga za njen razum, počeo sam da osećam tračak nade. Pokušao sam da ga ugušim.
„Šta te zanima?“ pitao sam je. Nije više bilo tajni, samo manji detalji.
„Koliko imaš godina?“ pitala je.
Moj odgovor je bio automatski i ukorenjen. „Sedamnaest.“
„A koliko dugo već imaš sedamnaest?“
Pokušao sam da se nasmejem podržavajućem glasu. „Već neko vreme,“ priznao sam.
„Okej,“ rekla je, iznenadno oduševljeno. Nasmešila mi se. Kada sam ponovo pogledao, ponovo zabrinut za njeno mentalno zdravlje, šire se osmehnula. Napravio sam grimasu.
„Nemoj da se smeješ,“ upozorila je. „Ali kako možeš da izlaziš napolje po danu?“
Nasmejao sam se uprkos njenom zahtevu. Njeno pitanje nije bilo nimalo neobično, izgledalo je tako. „Mit,“ rekao sam joj.
„Gorenje na suncu?“
„Mit.“
„Spavanje u kovčezima?“
„Mit.“
Spavanje tako dugo nije bilo deo mog života – sve do ovih par zadnjih noći, kada sam gledao Belu kako spava...
„Ja ne mogu da spavam,“ mrmljao sam, dajući joj potpuniji odgovor na pitanje.
„Uopšte?“ pitala je.
„Nikad,“ udisao sam.
Zurio sam u njene oči, duboko ispod gustog sloja trepavica, i čeznuo da mogu da spavam. Ne zbog zaborava, kako sam pre radio, ne da bi pobegao dosadi, nego zato što sam želeo da sanjam. Možda bi, ako bih mogao da budem nesvestan, mogao par sati da živim u svetu u kom smo Bela i ja mogli biti zajedno. Ona je sanjala mene. Ja sam želeo da sanjam nju.
Uzvratila mi je pogled, izraz lica joj je bio pun čudjenja. Morao sam da skrenem pogled.
Ja nisam mogao nju da sanjam. Ne bi ni ona trebala da sanja mene.
„Još uvek me nisi pitala najvažnije pitanje,“ rekao sam, grudi su mi bile tiše i hladnije nego pre. Morao sam da je nateram da razume. Na neki način, morala je da shvati šta je upravo radila. Morala je da vidi da je sve ovo važno – više nego bilo koje drugo razmatranje. Razmatranja kao na primer činjenica da je volim.
„Koje je to?“ pitala je iznenadjeno i nesvesno.
Ovo je samo načinilo moj glas tvrdjim. „Nisi li zabrinuta za moju dijetu?“
„A to,“ govorila je tihim tonom koji nisam razumeo.
„Da, to. Želiš li da znaš da li pijem krv?“
Zgrčila se na moje pitanje. Konačno. Razumela je.
„Pa, Džejkob je rekao nešto o tome,“ rekla je.
„Šta je Džejkob rekao?“
„Rekao je da...vi ne lovite ljude. Rekao je da tvoja porodica ne bi trebalo da bude opasna zato što lovite samo životinje.“
„Rekao je da nismo opasni?“ cinično sam ponovio.
„Ne baš,“ pojasnila je. „Rekao je da ne bi trebali da budete opasni. Ali Kviliti vas ipak nisu želeli na svojoj zemlji, za svaki slučaj.
Buljio sam u put, misli su mi bile u beznadežnom vrtlogu, grlo me peklo usled poznate zverske žedji.
„I, jel bio u pravu?“ pitala je, smireno kao da je potvrdjivala vremensku prognozu. „Za to da ne lovite ljude?“
„Kviliti imaju dugo pamćenje.“
Klimula je glavom za sebe, jako razmišljajući.
„Ipak, nemoj previše da se uzdaš u to,“ brzo sam rekao. „Imaju pravo što se drže na distanci od nas. Još uvek smo opasni.“
„Ne razumem.“
Ne, nije razumela. Kako da je nateram da shvati?
„Pokušavamo,“ rekao sam joj. „I obično smo veoma dobri u tome što radimo. Ali nekad pravimo greške. Kao ja, na primer, što dozvoljavam da budem sam s tobom.“
Njen miris je i dalje bio jak u autu. Počeo sam da se navikavam na njega, skoro da sam mogao da ga ignorišem, ali nisam mogao poreći da je moje telo i dalje žudelo za njom na pogrešan način. Otrov mi je plivao u ustima.
„Ovo je greška?“ pitala je, a u glasu joj se osećalo slomljeno srce. Taj glas me razoružao. Želela je da bude samnom – uprkos svemu, želela je da bude samnom.
Opet se pojavila ona nada, i ugušio sam je.
„Vrlo opasna,“ iskreno sam joj rekao, želeći da istina stvarno nekako prestane da bude važna.
Na trenutak nije odgovorila. Čuo sam kako joj se disanje promenilo – vuklo je u čudnim pravcima koji nisu ličili na strah.
„Pričaj mi još,“ iznenada je rekla, iskrivljenim, mučnim glasom.
Pažljivo sam je proučio.
Mučila se. Kako sam ovo dopustio?
„Šta još želiš da znaš?“ pitao sam, smišljajući način da je držim dalje od bola. Ne treba biti povredjena. Nisam mogao da dopustim da bude povredjena.
„Reci mi zašto loviš životinje umesto ljudi,“ rekla je, i dalje se mučeći.
Zar nije bilo očigledno? Ili možda ni ovo nije bilo bitno za nju.
„Ne želim da budem čudovište,“ mrmljao sam.
„Ali životinje nisu dovoljne?“
Tražio sam još jedno poredjenje, način na koji bi mogla razumeti. „Ne mogu biti siguran, naravno, ali uporedio bih to sa preživljavanjem samo na travkama i sojinom mleku; nazivamo sebe vegeterijancima, naša privatna šala. Ne zadovoljava potpuno gladnog – ili bolje rečeno, žednog. Ali održava nas toliko jakima da možemo izdržati. Većinu vremena.“ Glas mi se utišao; stideo sam se opasnosti u kojoj sam dozvolio da bude. Opasnosti kojoj sam dozvoljavao da se nastavi... „Nekad je teže nego obično.“
„Jel ti sad mnogo teško?“
Uzdahnuo sam. Naravno da bi postavila pitanje na koje nisam želeo da odgovorim. „Jeste,“ priznao sam.
Očekivao sam da joj fizički odgovor sada bude ispravan: disanje joj se zadržalo, srce zadržalo svoj ravan šablon. Očekivao sam to, ali nisam razumeo. Kako je mogla da se ne plaši?
„Ali sada nisi gladan,“ izjavila je, perfektno sigurna u sebe.
„Zašto tako misliš?“
„Tvoje oči,“ rekla je improvizovanim tonom. „Rekla sam ti da imam teoriju. Primetila sam da su ljudi – posebno muškarci – mrzovoljni kada su gladni.“
Prigušeno sam se nasmejao na njen opis: mrzovoljni. Bilo je nepotpuno izražavanje. Ali bila je prokleto u pravu, kao i obično. „Baš si opažljiva, zar ne?“ Ponovo sam se nasmejao.
Malo se nasmešila, nabor joj se vratio izmedju očiju, kao da se koncentrisala na nešto.
„Jesi li bio u lovu ovog vikenda, sa Emetom?“ pitala je kad mi je osmeh izbledeo. Opušten način na koji je pričala bio je isto toliko fascinantan kao i frustrirajuć. Da li je stvarno mogla ovoliko da prihvati odjednom? Ja sam bio bliže šoku od nje.
„Da,“ rekao sam joj, a onda, kad sam bio spreman da ga ostavim na tome, osetio sam isti nagon kao u restoranu: želeo sam da me upozna. „Nisam želeo da odem,“ polako sam nastavio, „ali bilo je neophodno. Malo je lakše biti pored tebe kad nisam žedan.“
„Zašto nisi želeo da ideš?“
Duboko sam uzdahnuo, a onda se okrenuo da joj susretnem pogled.
„Čini me...zabrinutim,“ pretpostavio sam da bi ta reč trebalo da bude dovoljna, iako nije bila dovoljno jaka, „da budem daleko od tebe. Nisam se šalio kad sam ti tražio da ne padneš u okean ili budeš pregažena prošlog četvrtka. Ceo vikend sam bio rastrojen, brinuo sam se za tebe. A posle ovoga što se večeras dogodilo, iznenadjen sam što si izdržala ceo vikend nepovredjena.“ Onda sam se setio ogrebotina na njenim dlanovima. „Dobro, ne sasvim nepovredjena,“ dodao sam.
„Šta?“
„Tvoje šake,“ podsetio sam je.
Uzdahnula je i napravila grimasu. „Pala sam.“
Pogodio sam. „Tako sam i mislio,“ rekao sam, nesposoban da zadržim osmeh. „Pretpostavio sam, da kad si ti u pitanju, moglo je biti mnogo gore – i ta mogućnost me mučila celo vreme. Bila su to jako duga tri dana. Stvarno sam Emetu išao na živce.“ Iskreno, to nije važilo samo za prošlost. Verovatno sam još uvek nervirao Emeta, i ostatak moje porodice takodje. Osim Alis...
„Tri dana?“ rekla je, iznenada oštrim glasom. „Zar nisi tek danas stigao?“
Nisam razumeo oštrinu njenog glasa. „Ne, vratili smo se u nedelju.“
„Zašto onda niko od vas nije bio u školi?“ zahtevala je da zna. Njena iziritiranost me zbunila. Izgleda da nije shvatala da je ovo pitanje bilo povezano sa mitologijom.
„Pa, pitala si me da li me sunce povredjuje, i ne povredjuje me,“ rekao sam. „Ali ne smem da izlazim na sunce, barem ne gde neko može da me vidi.“
To joj je skrenulo pažnju sa misteriozne ljutnje. „Zašto?“ pitala je, naginjući glavu na stranu.
Sumnjao sam da ću uspeti da nadjem pravo poredjenje da objasnim ovo. Pa sam joj samo rekao, „Pokazaću ti nekad.“ A onda sam se upitao da li je ovo bilo obećanje koje ću na kraju prekršiti. Da li ću je ponovo videti posle večeras? Da li sam je dovoljno voleo da se nosim sa činjenicom da je ostavim?
„Mogao si da me pozoveš,“ rekla je.
Kakav čudan zaključak. „Ali znao sam da si bezbedna.“
„Ali ja nisam znala gde si ti. Ja – „ naglo se zaustavila, i pogledala u šake.
„Šta?“
„To mi se nije svidjalo,“ rekla je postidjeno, obrazi su joj crveneli. „Da te ne vidjam. I ja se brinem.“
Jesi li sada srećan? Pitao sam sam sebe. Dobro, ovo mi je bila nagrada za nadanje.
Bio sam zbunjen, ushićen, užasnut – najvećim delom užasnut – shvatanjem da meni najznačajnija zamišljanja nisu bila daleko od cilja. Zbog ovoga je nije bilo briga što sam čudovište. Tačno isti razlog zbog koga me više nije bilo briga za pravila. Zbog koga dobro i loše više nisu bili suprotstavljeni uticaji. Zbog koga su se svi moji prioriteti srušili da bi napravili mesto ovoj devojci na samom vrhu.
Bela je takodje brinula za mene.
Znao sam da to nije ništa u poredjenju s tim koliko sam je voleo. Ali za nju je bilo dovoljno da sedi ovde samnom. I to tako srećno.
Dovoljno da joj izazove patnju ukoliko bi učinio pravu stvar i ostavio je.
Da li je postojalo nešto što bih u ovom trenutku mogao da uradim a da je ne povredi? Bilo šta?
Trebalo je da se držim podalje. Nikad nije trebalo da se vratim u Forks. Izazvao bih joj samo patnju.
Da li će me to sprečiti da sad ostanem? Da još više pogoršam?
Tako sam se upravo osećao, osećajući njenu toplotu na svojoj koži...
Ne. Ništa me neće zaustaviti.
„Ah,“ režao sam sam sebi. „Ovo je pogrešno.“
„Šta sam rekla?“ pitala je, brzo preuzimajući krivicu na sebe.
„Zar ne vidiš, Bela? Jedna stvar je da sam sebe činim bednim, ali skroz druga je da ti budeš toliko umešana. Ne želim da čujem da se tako osećaš.“ To je bila i istina i laž. Najsebičniji deo mene je bio taj što sam znao da me ona isto toliko želela koliko sam ja želeo nju. „To je pogrešno. Nije bezbedno. Ja sam opasan, Bela – molim te, shvati to.“
„Neću.“ Mrzovoljno je napućila usne.
„Ozbiljan sam.“ Tako jako sam se borio sa samim sobom – pola očajan da shvati, pola očajan da zadržim ta upozorenja za sebe – reči koje su kao režanje dolazile kroz moje zube.
„I ja sam,“ insistirala je. „Rekla sam ti, nije mi bitno šta si ti. Sada je prekasno.“
Prekasno? Svet je bio sumorno crno beo za jednu beskrajnu sekundu dok sam posmatrao senke kako mile preko osunčanog travnjaka prema Beli koja spava u mojim sećanjima. Neizbežno, nezaustavljivo. Ukrale su boju njenoj koži, i gurnule je u tamu.
Prekasno? Alisina vizija mi se prevrtala u glavi, Beline krvavo crvene oči kako neosetljivo zure u mene. Bezizrazno – ali nije postojao način na koji me ne bi mrzela zbog takve budućnosti. Mrzela zbog toga što bih joj sve oduzeo. Što bih joj oduzeo život i dušu.
Nije moglo biti prekasno.
„Nikad nemoj to da kažeš,“ siktao sam.
Zurila je kroz prozor, a zubi su joj ponovo zagrizli usnu. Šake su joj bile stegnute u pesnice na krilu. Disanje joj se trglo i prelomilo.
„O čemu razmišljaš?“ morao sam da znam.
Protresla je glavu ne pogledajući me. Video sam nešto blistavo, kao kristal, na njenom obrazu.
Agonija. „Jel ti to plačeš?“ Naterao sam je da zaplače. Toliko sam je povredio.
Obrisala je suze dlanom.
„Ne,“ slagala je, glas joj se lomio.
Neki odavno zakopani instinkti naterali su me da pružim ruku prema njoj – te sekunde sam se osetio više kao čovek nego ikad. A onda sam se setio da...nisam. I spustio sam ruku.
„Izvini,“ rekao sam, vilica mi se stegla. Kako sam ikad mogao da objasnim koliko mi je žao? Žao mi je zbog svih glupih grešaka koje sam počinio. Zbog moje neprekidne sebičnosti. Zbog toga što sam bio toliko nesrećan da ovo podstaknem – ovu moju tragičnu ljubav. Isto mi je bilo žao za stvari van moje kontrole – da sam bio čudovište izabrano od strane sudbine da okončam njen život na prvom mestu.
Duboko sam udahnuo – ignorišući svoju bednu reakciju na aromu u kolima – i pokušao da se saberem.
Želeo sam da promenim temu, da mislim nečem drugom. Srećom po mene, moja radoznalost za devojku bila je nezasitna. Uvek sam imao pitanje.
„Reci mi nešto,“ rekao sam.
„Da?“ pitala je promuklim glasom.
„O čemu si razmišljala večeras, pre nego što sam se pojavio iza ćoška?“ Nisam mogao da ti protumačim izraz lica – nisi izgledala tako uplašena, više si izgledala kao da si se jako koncentrisala na nešto.“ Setio sam se njenog lica – terajući sebe da zaboravim kroz čije oči sam gledao – izraz odlučnosti tamo.
„Pokušavala sam da se setim kako da onesposobim napadača,“ malo smirenijim glasom. „Znaš već, samoodbrana. Htela sam da mu zabijem nos u mozak.“ Njena smirenost nije istrajala do kraja njenog objašnjenja. Glas joj se izokrenuo dok je ključao od mržnje. Ovo nije bilo preuveličavanje, a njen nestašni bes sada nije bio smešan. Mogao sam da vidim njenu nežnu figuru – kao svila preko stakla – zasenjenu mišićavim, nabildovanim ljudskim čudovištima koja bi je povredila. Bes je ključao u zadnjem delu moje glave.
„Htela si da se boriš s njima?“ Želeo sam da režim. Njeni instinkti su bili smrtonosni – za nju samu. „Zar nisi razmislila o bežanju?“
„Često padam kad trčim,“ rekla je snebljivo.
„A dozivanje u pomoć?“
„Baš sam bila stizala do tog dela.“
Protresao sam glavu u neverici. Kako je uspela da ostane živa pre nego što se vratila u Forks?
„Bila si u pravu,“ rekao sam joj kiselim glasom. „Definitivno se borim protiv sudbine pokušavajući da te održim u životu.“
Uzdahnula je, i bacila pogled kroz prozor. A onda me ponovo pogledala.
„Hoću li te videti sutra?“ iznenada je upitala.
Dok sam na putu za pakao – mogao bih da uživam u putovanju kako treba.
„Da – i ja moram da predam sastav.“ Nasmešio sam joj se, i osetio se dobro u tome. „Sačuvaću ti mesto na ručku.“
Srce joj je uzbudjeno lupalo; moje mrtvo srce odjednom je postalo toplije.
Zaustavio sam auto ispred kuće njenog oca. Nije se pokrenula da me napusti.
„Obećavaš da ćeš biti tamo sutra?“ insistirala je.
„Obećavam.“
Kako je pogrešna stvar mogla da me čini toliko srećnim? Sigurno nešto nije bilo u redu s tim.
Klimnula je glavom za sebe, zadovoljno, i počela da skida moju jaknu.
„Možeš da je zadržiš,“ brzo sam joj rekao. Želeo sam da ima nešto moje. Neki simbol, kao zatvarač od boce koji je sada bio u mom džepu... „Nemaš jaknu za sutra.“
Dodala mi je, žalosno se smešeći. „Ne želim da moram sve da objašnjavam Čarliju.“
Pretpostavljam da ne. Nasmešio sam joj se. „A, da.“
Spustila je ruku na bravu, a onda zastala. Nije želela da ode, kao što ni ja to nisam želeo.
Da je ostavim nezaštićenu, čak i za par trenutaka...
Piter i Šarlota su već odavno bili na putu kući, daleko od Sijetla, bez sumnje. Ali uvek su postojali ostali. Ovaj svet nije bio bezbedno mesto za bilo kog čoveka, a za nju to je bila veća opasnost nego za ostale.
„Bela?“ pitao sam, iznenadjen koliko je zadovoljstvo bilo samo jednostavno izgovaranje njenog imena.
„Da?“
„Hoćeš li mi obećati nešto?“
„Da,“ odmah se složila, a oči su joj se raširile kao da je pronašla neku zamerku.
„Nemoj da ideš sama u šumu,“ upozorio sam je, pitajući se da li će ovaj zahtev potegnuti zamerku u njenim očima.
Počela je da trepće. „Zašto?“
Mrko sam gledao u nepoverljivu tamu. Nedostatak svetla nije bio problem za moje oči, a ne bi smetao ni bilo kom drugom lovcu. Zaslepljivao je samo ljude.
„Nisam ja uvek najopasnija stvar tamo,“ rekao sam joj. „Hajde da ostavimo na tome.“
Zadrhtala je, ali brzo se oporavila i čak mi se nasmešila kad mi je rekla „Šta god ti kažeš.“
Njen dah mi je dodirnuo lice, tako sladak i mirišljav.
Mogao sam ovako da ostanem celu noć, ali bio joj je potreban san. Dve želje izgledale su jednako jako dok su neprekidno upozoravale unutar mene: želja za njom protiv želje za njenom sigurnošću.
Uzdahnuo sam nemogućnostima. „Vidimo se sutra,“ rekao sam, iako sam znao da ću je videti mnogo ranije. Ipak, ona neće videti mene do sutra.
„Sutra, onda,“ složila se dok je otvarala vrata.
Ponovo mučenje, gledajući je kako odlazi.
Nagnuo sam se ka njoj, želeći da je zadržim ovde. „Bela?“
Okrenula se, a onda ukipila, iznenadjena koliko su nam lica bila blizu jedno drugog.
I ja sam takodje bio skrhan blizinom. Vrućina je okruživala u talasima, milujući mi lice. Mogao sam sve osim da osetim mekoću njene kože...
Njeni otkucaji srca kao da su mucali, a usne su joj se otvorle.
„Lepo spavaj,“ šapnuo sam i odmakao se pre nego što me hitnost u mom telu – bilo poznata žedj, ili neka nova i vrlo čudna žudnja koju sam upravo osetio – nateraju da učinim nešto što bi je moglo povrediti.
Bezvoljno je sela tu na trenutak, oči su joj bile široko otvorene i ošamućene. Zaslepljena je, pogadjao sam.
Kao što sam bio i ja.
Oporavila se – iako joj je lice još uvek bilo malo zbunjeno – i samo što nije ispala iz auta, saplićući se o stopala i hvatajući se za okvir auta da bi se uspravila.
Prigušeno sam se nasmejao – nadam se da je bilo previše tiho da bi čula.
Gledao sam kako se spotiče na putu do osvetljenog dela koj je okruživao prednja vrata. Za sad je bila sigurna. I vratiću se uskoro da se uverim.
Mogao sam da osetim kako me njene oči prate dok sam vozio niz mračnu ulicu. Skroz drugačiji osećaj od onog na koji sam navikao. Obično, mogao sam jednostavno da se gledam kroz nečije prateće oči, u mislima. Ovo je bilo neobično uzbudljivo – ovaj neopipljiv osećaj očiju koje te gledaju. Znao sam da je to bilo samo zbog toga što su u pitanju bile njene oči.
Milioni misli smenjivali su se u mojoj glavi dok sam besciljno vozio u noć.
Duže vreme sam kružio ulicama, idući nikuda, razmišljajući o Beli i neverovatnom olakšanju koje je bilo što je saznala istinu. Više nisam morao da se plašim da će saznati šta sam ja. Znala je. Nije joj bilo bitno. Iako je ovo očigledno bila loša stvar po nju, osećao sam se neverovatno oslobodjeno.
Više od toga, razmišljao sam o Beli i ponovo odustao od ljubavi. Nije me mogla voleti na način na koji sam ja nju voleo – takva porazna, sveuništavajuća, velika ljubav sigurno bi slomila njeno krhko telo. Ali ona se osećala dovoljno jakom. Dovoljno da savlada instinktivne strahove. Dovoljno da bi želela da bude samnom. A biti s njom bila je najveća sreća koju sam ikada osetio.
Na neko vreme – dok sam bio sasvim sam i nikoga nisam povredjivao za promenu – dozvolio sam sebi da osetim tu sreću bez pomisli na tragediju. Samo da budem srećan što sam joj bio važan. Samo da likujem zbog pobede što sam osvojio njenu naklonost. Samo da zamišljam kako dan za danom sedim blizu nje, slušajući joj glas i osvajajući njene osmehe.
Premotao sam taj osmeh u glavi, videći kako se njene pune usne izdižu u uglovima, nagoveštaj rupice koja joj je dodirivala bradu, način na koji su se njene oči zagrevale i topile...Prsti su joj se osećali tako topli na mojoj šaci večeras. Zamišljao sam kako bi bilo dodirivati osetljivu kožu njenih jagodica – svilenu, toplu...tako krhku. Svila preko stakla – zastrašujuće lomljiva.
Nisam primetio kuda su moje misli vodile dok nije bilo prekasno. Dok sam razmišljao o toj opustošenoj ranjivosti, nove slike njenog lica uznemirile su moje fantazije.
Izgubljena u senkama, bleda od straha – stegnute i odlučne vilice, surovih očiju, puna koncentracije, njeno viko telo spremno da udari glomazne figure koje su je okruživale, noćne more u mraku...
„Ah,“ režao sam dok se kiptajuća mržnja koju sam mogao sve osim da zaboravim u užitku ljubavi prema njoj ponovo pretvarala u pakao besa.
Bio sam sam. Bela je, verovao sam, sigurna u svom domu; za trenutak bio sam besno srećan što je Čarli Svon – šef lokalne kriminalističke službe, obučen i naoružan – bio njen otac. To je trebalo nešto da znači, neku zaštitu za nju.
Bila je bezbedna. Ne bi mi trebalo tako dugo da osvetim uvredu...
Ne. Ona je zaslužila bolje. Nisam mogao da joj dozvolim da brine za ubicu.
Ali...šta sa ostalima?
Da, Bela je bila sigurna. Andjela i Džesika takodje, sigurno, bezbedne u svojim krevetima.
Samo je čudovište bilo slobodno na ulicama Port Andjelesa. Ljudsko čudovište – da li ga je to činilo problemom za ljude? Počiniti ubistvo koje sam ja žudeo da počinim bilo je pogrešno. Znao sam to. Ali ni ostaviti ga da slobodnim da ponovo napada nije bila dobra stvar.
Plava domaćica iz restorana. Konobarica koju nisam stvarno ni pogledao. Obe su me malo iritirale, ali to nije značilo da zaslužuju da budu u opasnosti.
Bilo koja od njih mogla je biti nečija Bela.
Razumevanje mi je pomoglo da odlučim.
Okrenuo sam auto na sever, ubrzavajući sada kad sam imao nameru. Uvek kada sam imao problem koji nisam mogao da rešim – nešto osetljivo kao ovo – znao sam gde mogu da potražim pomoć.
Alis je sedela na verandi, čekajući me. Radije sam parkirao ispred kuće, umesto da idem u garažu.
„Karlajl je u svom kabinetu,“ Alis mi je rekla pre nego što sam uspeo da pitam.
„Hvala,“ rekao sam, razbarušivši joj kosu dok sam prolazio.
-Hvala što si mi odgovorio na poziv, pomislila je sarkastično.
„Oh.“ Zastao sam kod vrata, vadeći i otvarajući telefon. „Izvini. Nisam ni proverio ko me zvao. Bio sam...zauzet.“
„Da, znam. I meni je žao. Kad sam videla šta će se dogoditi, već si bio na putu.“
„Bilo je blizu,“ mrmljao sam.
-Izvini, ponovila je posramljeno.
Bilo je lako biti velikodušan, znajući da je Bela dobro. „Nema veze. Znam da ne možeš sve da pohvataš. Niko od tebe ne očekuje da budeš sveznajuća, Alis.“
„Hvala.“
„Zamalo da te večeras pozovem na večeru – jesi to uhvatila pre nego što sam se predomislio?“
Cerila se. „Ne, i to sam propustila. Volela bih da sam znala. Došla bi.“
„Na šta si se toliko koncentrisala pa si toliko propustila?“
-Džasper razmišlja o našoj godišnjici. Nasmejala se. Pokušava da ne odluči šta će mi pokloniti, ali mislim da imam prilično dobru ideju...
„Nemaš srama.“
„Jok.“
Napućila je usne, i pogledala me, nagoveštaj optužbe u njenom izrazu lica. –Posle sam bolje obratila pažnju. Hoćeš li im reći da ona zna?
Uzdahnuo sam. „Hoću. Kasnije.“
-Neću ništa reći. Učini mi uslugu i reci Rozali kad ja nisam u blizini, važi?
Trgao sam se. „Naravno.“
-Bela je prilično dobro podnela.
„Previše dobro.“
Alis mi se nacerila. –Ne potcenjuj Belu.
Pokušavao sam da zaustavim sliku koju nisam želeo da vidim – Bela i Alis, najbolje drugarice.
Sada nestrpljiv, teško sam uzdahnuo. Želeo sam da preostali deo večeri prodje; da završim s tim. Ali još uvek sam se malo brinuo da napustim Forks...
„Alis...“ počeo sam. Videla je šta sam nameravao da pitam.
-Biće u redu večeras. Sada bolje pazim. Njoj treba neka vrsta dvadesetčetvoročasovne nege, zar ne?
„U najmanju ruku.“
„Ionako, brzo ćeš ponovo biti s njom.“
Duboko sam uzdahnuo. Ove reči su mi prijale.
Klimnuo sam glavom, i požurio u Karlajlovu sobu.
Čekao me je, oči su mu bile na vratima umesto na debeloj knjizi na stolu.
„Čuo sam da ti je Alis rekla gde možeš da me nadješ,“ rekao je i osmehnuo se.
Bilo je olakšanje biti s njim, videti uživljavanje i duboku inteligenciju u njegovim očima. Karlajl bi znao šta da uradi.
„Treba mi pomoć.“
„Šta god te muči, Edvarde,“ rekao je.
„Jel ti Alis rekla šta se Beli dogodilo vešeras?“
-Šta se zamalo dogodilo, ispravio je.
„Da, zamalo.“ Imam dilemu, Karlajle. Vidiš, mnogo...želim...da ga ubijem.“ Reči su počele da izleću iz mene brzo i strastveno. „Toliko mnogo. Ali znam da bi to bilo pogrešno, zato što bi bila osveta, a ne pravda. Samo bes, ne nepristrasnost. Opet, ne može biti dobro ostaviti serijskog nasilnika i ubicu da luta Port Andjelesom! Ne poznajem ljude tamo, ali ne mogu dozvoliti da neko drugi zauzme Belino mesto kao njegova žrtva. Te druge žene – neko možda oseća prema njima isto što ja osećam prema Beli. Mogli bi da pate isto kako bi ja patio da se njoj nešto desilo. Nije ispravno – „
Njegov široki, neočekivan osmeh zaustavio je hladnu bujicu mojih reči.
-Ona ti je veoma draga, zar ne? Toliko sažaljenja, toliko kontrole. Impresioniran sam.
„Ne tražim komplimente, Karlajle.“
„Naravno da ne. Ali ne mogu da zadržim svoje misli, zar ne? Ponovo se nasmešio. „Pobrinuću se za to. Možeš biti miran. Niko se više neće naći na Belinom mestu.“
Video sam plan u njegovoj glavi. Nije bilo baš to što sam ja želeo, nije zadovoljilo moju žudnju za brutalnošću, ali sam mogao videti da je bila ispravna stvar.
„Pokazaću ti gde možeš da ga nadješ,“ rekao sam.
„Hajdemo.“
Usput je zgrabio svoju crnu torbu. Pre bih izabrao agresivniju vrstu sedativa – na primer zdrobljenu lobanju – ali pustiću Karlajla da to uradi na svoj način.
Uzeli smo moj auto. Alis je još uvek bila na stepenicama. Nacerila se i mahnula dok smo odlazili. Video sam da je gledala unapred za mene; nećemo imati problema.
Put je bio veoma kratak na mračnoj, praznoj ulici. Nisam upalio farove da ne privlačim pažnju. Nasmejala me pomisao na to kako bi Bela odreagovala na ovu brzinu. Već sam bio vozio sporije nego inače – da produžim vreme s njom – kad se naljutila.
I Karlajl je razmišljao o Beli.
-Nisam predvideo da će biti tako dobra za njega. To je neočekivano. Možda je na neki način bilo sudjeno da bude ovako. Možda služi za višu svrhu. Jedino...
Zamislio je Belu sa snežno belom kožom i krvavo crvenim očima, a onda se trgao od te slike.
Da. Jedino. Zaista. Zato što, kako je moglo biti ičega dobrog u uništavanju nečeg tako čistog i milog?
Smrknuto sam gledao u noć, sav užitak večeri bio je uništen njegovim mislima.
-Edvard zaslužuje sreću. Život mu to duguje. Svirepost Karlajlovih misli me iznenadila. –Mora da postoji način.
Želeo sam da mogu da verujem u to – u bilo koje od ta dva. Ali nije postojala viša svrha u onome što se dogadjalo Beli. Samo zla harpija, ružna, ujedajuća sudbina koja nije mogla podneti da Bela ima život kakav zaslužuje.
Nisam se zadržavao u Port Andjelesu. Odveo sam Karlajla do kafane gde se stvorenje zvano Loni davilo u razočarenju sa svojim prijateljima – dvojica od njih su se već onesvestili. Karlajl je mogao videti koliko mi je teško bilo da budem blizu – da slušam čudovišteve misli, da gledam njegova sećanja, sećanja Bele pomešana sa nesrećnim devojkama koje niko nije mogao da spasi.
Disanje mi se ubrzalo. Stegnuo sam volan.
-Idi, Edvarde, nežno mi je rekao. –Ja ću zaštititi sve ostale. Ti se vrati Beli.
To je bila prava stvar koju je sada trebalo reći. Njeno ime bila je jedina stvar koja je sada mogla da mi skrene pažnju.
Ostavio sam ga u autu, i otrčao nazad u Forks u pravo vreme kroz uspavanu šumu. Trebalo mi je manje vremena od prvog putovanja u brzom autu. Posle samo nekoliko minuta popeo sam se uz stranu njene kuće i pomerio prozor s puta.
Tiho sam uzdahnuo sa olakšanjem. Sve je bilo kako treba. Bela je bila sigurna u svom krevetu, sanjala je, a njena kosa se mrsila kao morske trave preko jastuka.
Ali, suprotno od većine noći, bila je sklupčana u malu lopticu sa pokrivačima čvrsto zategnutim oko njenih ramena. Hladno joj je, pretpostavljao sam. Pre nego što sam seo na svoje uobičajeno mesto, stresla se u snu, a usne su joj drhtale.
Razmislio sam na kratko, a onda izašao u hodnik, istraživajući drugi deo njene kuće po prvi put.
Čarlijevo hrkanje bilo je glasno i ujednačeno. Skoro sam mogao da vidim o čemu sanja. Nešto sa mnogo vode i strpljivim očekivanjem...pecanje, možda?
Tamo, na vrhu stepeništa, nalazio se orman koji je obećavao. Otvorio sam ga s puno nade, i našao ono što sam tražio. Izabrao sam najdeblje ćebe iz sitnog ormana za rublje, i odneo ga u njenu sobu. Vratiću ga pre nego što se probudi, i ništa neće primetiti.
Zaustavljajući disanje, oprezno sam raširio ćebe preko nje; nije reagovala na dodatnu težinu. Vratio sam se na stolicu za ljuljanje.
Dok sam zabrinuto čekao da se zagreje, pomislio sam na Karlajla, pitajući se gde je on sad bio. Znao sam da će njegov plan proći glatko – Alis je tako videla.
Razmišljanje o mom ocu nateralo me da uzdahnem – Karlajl mi je pružao previše poverenja. Želeo sam da budem osoba kakvom me on zamišljao. Ta osoba, koja zaslužuje sreću, nadajući se da je možda vredna ove devojke koja spava. Kako bi stvari bile drugačije kad bih mogao da budem takav Edvard.
Kako sam razmislio o ovome, čudna, neumesna slika ispunila mi je glavu.
Za trenutak, ružnu sudbinu koju sam zamišljao, onu koja je tražila Belino uništenje, zamenio je najbudalastiji i nesmotreni andjeo. Andjeo čuvar – nešto što je možda imala Karlajlova verzija mene. Sa nemarnim osmehom na njenim usnama, njene oči boje neba pune nestašluka, andjeo je formirao Belu takvog oblika da nije bilo mogućeg načina da prestanem je posmatram. Smešno moćan miris zahtevao je moju pažnju, tihe misli podgrejavale su moju radoznalost, tiha lepota mi je zadržavala oči, nesebična duša osvajala je moje strahopoštovanje. Izostaviti prirodan osećaj samo-održanja – da bi Bela mogla da se nosi s tim da bude blizu mene – i na kraju, dodati dug trag užasno loše sreće.
Bezbrižnim smehom, neodgovorni andjeo stavio je njenu nežnu kreaciju direktno na moj put, veselo verujući u moj oštećen moral da Belu održim u životu.
U ovoj viziji, nisam bio Belina kazna; ona je bila moja nagrada.
Protresao sam glavu na fantaziju o nerazmišljajućem andjelu. Nije bila mnogo bolja od harpije. Nisam mogao dobro da razmislim o višoj sili koja bi se mogla ponašati na ovako opasan i glup način. Bar sam mogao da se borim s ružnom sudbinom.
I ja nisam imao andjela. Oni su bili rezervisani za dobro – za osobe kao Bela. Pa gde je onda bio njen andjeo u svemu ovome? Ko je pazio na nju?
Tiho sam se nasmejao, trepćući, kako sam upravo shvatio, da sam ja igrao tu ulogu.
Vampirski andjeo – u tome je poenta.
Posle oko pola sata, Bela se opustila iz zategnutog klupka. Disanje joj je postalo dublje i počela je da mrmlja. Zadovoljno sam se osmehnuo. Nije bila velika stvar, ali je večeras bar spavala udobnije zato što sam ja bio tu.
„Edvard,“ uzdahnula je i isto se nasmešila.
Gurnuo sam tragediju u stranu za trenutak, dopuštajući da ponovo budem srećan.

Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
10.Teorija
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: