NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 11. Ispitivanja

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 11. Ispitivanja    Sat Jun 26, 2010 7:10 am

CNN je prvi
objavio priču.


Bio sam srećan što se pojavilo na
vestima pre nego što sam morao da krenem u školu, zabrinut da čujem kako će
ljudi objasniti slučaj, i koliko pažnje će privući. Srećom, bio je dan teških
vesti. Južnu Ameriku je pogodio zemljotres i desila se politička otmica u
Srednjem Istoku. Tako da je to zauzelo samo nekoliko sekundi, nekoliko rečenica
i jednu malu sličicu.


“Alonso Kalderas Vols, osumnjičeni
serijski nasilnik i ubica tražen u Teksasu i Oklahomi, uhapšen je sinoć u
Portlendu, Oregonu zahvaljujući anonimnoj prijavi. Vols je nadjen bez svesti u
jednoj uličici rano jutros, na samo nekoliko jardi udaljenosti od policijske
stanice. Oficiri još uvek ne mogu potvrditi da li će biti transportovan u Hjuston
ili Oklahomu na sudjenje.”


Slika je bila nejasna, brz snimak, i
imao je debelu bradu kad su ga slikali. Čak iako je Bela vidi, verovatno ga
neće prepoznati. Nadao sam se da neće; samo će je uplašiti bez potrebe.


“Neće biti mnogo reportaže ovde u
gradu. Predaleko je da bi izazvalo lokalno interesovanje,” rekla mi je Alis.
“Bila je dobra ideja da ga Karlajl izbaci iz države.”


Klimnuo sam glavom. Bela nije mnogo
gledala TV, a njenog oca nikad nisam video da gleda bilo šta drugo osim
sportskih kanala.”


Uradio sam
šta sam mogao. Ovo čudovište
neće više loviti, a ja nisam bio ubica. Bar ne u skorije vreme. Bio sam
u pravu što sam verovao Karlajlu, iako još uvek nisam bio zadovoljan što se
čudovište tako lako izvuklo. Nadao
sam se da će biti izručen u Teksas, gde je smrtna kazna jako popularna...


Ne. To nije bilo bitno. Ostaviću ovo
iza sebe, i skoncentrisati se na ono najvažnije.


Napustio sam Belinu sobu pre manje od
sat vremena. Već sam žudeo da je ponovo vidim.


“Alis, hoće
li ti smetati -“


Presekla me je. “Rozali će voziti.
Ponašaće se ljutito, ali znaš da će uživati u opravdanju da se razmeće svojim
autom.” Alis se smejala.


Nacerio sam joj se. “Vidimo se u
školi.”


Alis je uzdahnula, a moj kez se
pretvorio u grimasu.


-Znam, znam, pomislila je. –Još uvek
ne. Sačekaću dok pripremiš Belu da me upozna. Ipak, treba da znaš da nisam samo
ja ovde sebična. Bela će voleti i mene.


Nisam joj odgovorio dok sam izlazio
u žurbi. To je bio drugačiji pogled na situaciju. Da li će Bela želeti da
upozna Alis? Da ima vampira za drugaricu?


Poznajući Belu...ta ideja joj
verovatno ni najmanje neće smetati.


Namrštio sam se sebi. Ono šta Bela
želi i šta je najbolje za Belu bile su dve jako različite stvari.


Počeo sam
da se osećam uznemireno dok sam parkirao auto ispred Beline kuće. Ljudska poslovica kaže da stvari
ujutro izgledaju drugačije – da se menjaju preko noći. Da li ću Beli izgledati
drugačije na slabom svetlu maglovitog dana? Više ili manje zlokobno nego u
noćnoj tami? Da li joj se istina slegla dok je spavala? Hoće li se konačno
uplašiti?


Ipak, mirno je spavala prošle noći.
Kada je izgovarala moje ime, ponovo i ponovo, smešila se. Više puta je mrmljala
i molila me da ostanem. Hoće li to danas nešto značiti?


Nervozno sam čekao, slušajući njene
zvuke unutar kuće – brze, trapave korake na stepenicama, oštro cepanje omota za
foliju, flaše u frižideru kako lupaju jedna o drugu svaki put kad se vrata
zatvore. Izgledalo je kao da žuri. Da što pre stigne u školu? Pomisao na to ponovo
me nasmejala, ponovo sam bio pun nade.


Pogledao sam na sat. Pretpostavljao
sam – uzimajući u obzir sva ograničenja u brzini njenog oronulog kamioneta – da
je stvarno malo kasnila.


Bela je izjurila iz kuće, ranac joj
je spadao sa ramena, kosa joj se neuredno zamrsila u čvor koji je počinjao još
od njenog vrata. Debeo zeleni džemper koji je obukla nije bio dovoljan da
zaštiti njena mršava ramena od povijanja na hladnoj magli.


Dugačak džemper bio joj je prevelik,
nepristojan. Skrivao je njenu vitku figuru, pretvarajući sve njene osetljive
obline i meke linije u bezobličnu zbrku. Cenio sam ovo skoro isto koliko sam
želeo da je obukla nešto drugo, kao što je ona mekana plava bluza koju je
nosila sinoć...tako je privlačno pristajala uz njenu kožu, dovoljno otvorena da
otkrije hipnotišući način na koji je njena ključna kost išla oko šupljine u
njenom grlu. Plava boja je tekla kao voda preko suptilnog oblika njenog tela...


Bilo je bolje – neophodno – da
zadržim misli daleko, što dalje od tog oblika, tako da sam bio zahvalan
neprikladnom džemperu koji je nosila. Nisam sebi mogao da priuštim da pravim
greške, a bila bi veličanstvena greška zadržati se na čudnim željama koje su
pomisli na njene usne...njenu kožu...njeno telo...klimavo drhtale unutar mene.
Želje koje su me zaobilazile sto godina. Ali nisam smeo dopustiti da pomišljam
da je dodirnem, zato što to nije moguće.


Slomio bih je.


Bela se okrenula od vrata, u takvoj
žurbi da je skoro protrčala pravo pored mog auta ne primećujući ga.


Onda se brzo zaustavila, kolena su
joj se ukočila kao kod uplašenog ždrebeta. Ranac joj je skliznuo niz ruku, a
oči raširile kad su opazile auto.


Izašao sam, ne trudeći se da se
krećem ljudskom brzinom, i otvorio joj suvozačka vrata. Neću više pokušavati da
je lažem - bar kad smo sami biću ono što jesam.


Pogledala me je, ponovo iznenadjena
dok sam se, kako se čini, pojavljivao iz magle. A onda se iznenadjenje u njenim
očima pretvorilo u nešto drugo, i više se nisam bojao – ili, opet sam bio pun
nade – da se njena osećanja prema meni nisu promenila tokom noći. Toplina,
čudjenje, oduševljenost, sve to plivalo je u otopljenoj čokoladi njenih očiju.


“Hoćeš danas da se voziš sa mnom?”
pitao sam. Suprotno od večere prošle noći, pustiću je da bira. Od sada pa
nadalje, mora uvek biti njen izbor.


“Da, hvala,” mrmljala je, ulazeći u
moj auto bez oklevanja.


Hoće li ikada prestati da me
iznenadjuje da je govorila da meni? Sumnjam.


Protrčao sam oko auta, željan da joj
se pridružim. Nije pokazivala znake šokiranosti zbog mog iznenadnog pojavljivanja.


Sreća koju sam osetio kad je ovako
sela pored mene bila je neopisiva. Osim uživanja u ljubavi i društvu moje
porodice, uprkos raznim razonodama i zabavama koje mi je svet ponudio, nikad
nisam bio ovoliko srećan. Čak iako sam znao da je ovo pogrešno, i da se nikako
ne može dobro završiti, nisam mogao da zadržim osmeh koji mi se raširio licem.


Moja jakna bila je prebačena preko
naslona za glavu njenog sedišta. Video sam kako je gleda.


“Poneo sam
ti jaknu,” rekao sam joj. Ovo
mi je bio izgovor, pošto mi je trebao jedan, za moj nenajavljeni dolazak
jutros. Bilo je hladno. Ona nije imala jaknu. Ovo je sigurno bio prihvatljiv
oblik borbenosti. “Nisam želeo da se razboliš ili tako nešto.”


“Nisam baš toliko osetljiva,” rekla
je, više gledajući u moje grudi nego u lice, kao da je oklevala da mi susretne
pogled. Ali obuka je jaknu pre nego što sam mogao da pribegnem komandovanju ili
nagovaranju.


“Nisi li?”
mrmljao sam sam sebi.


Buljila je
kroz prozor dok sam ubrzavao ka školi. Mogao sam da istrpim tišinu samo nekoliko sekundi. Morao sam da znam šta
misli ovog jutra. Toliko toga se promenilo izmedju nas dvoje otkako je sunce
poslednji put izašlo.


“Šta, danas nemaš dvadeset pitanja?”
blago sam pitao.


Nasmešila se, izgleda da joj je bilo
drago što sam pokrenuo temu. “Jel ti moja pitanja smetaju?”


“Ne toliko koliko tvoje reakcije,”
iskreno sam joj rekao, smešeći se u odgovor na njen osmeh.


Usne su joj se spustile. “Loše
reagujem?”


“Ne, u tome i jeste problem. Sve
tako pribrano primaš – neprirodno je.” Nijedan vrisak do sad. Kako je to
moguće? “Zbog toga se stalno pitam šta stvarno misliš.” Naravno, sve što ona
jeste ili nije radila teralo me je da se to pitam.


“Ja ti uvek govorim ono što
stvarno mislim.”


“Da, ali preuredjuješ.”


Ponovo je zagrizla usnu. Izgleda da
nije primećivala kad je to radila – nesvestan odgovor napetosti. “Ne mnogo.”


Samo ove reči bile su dovoljne da
moja radoznalost poludi. Šta je to namerno krla od mene?


“Dovoljno da me izludi,” rekao sam.


Oklevala je, a onda šapnula, “Ne želiš to
da čuješ.”


Morao sam da razmislim na trenutak,
pretrčavajući kroz ceo naš razgovor od sinoć, reč po reč, pre nego što sam sve
povezao. Možda je zahtevalo toliko koncentracije zato što nisam mogao da zamislim
ništa što ne bih želeo da mi kaže. A onda – jer je njen glas bio isti kao
prošle noći; odjednom je u njemu ponovo bilo bola – setio sam se. Jednom sam
joj tražio da ne izgovori misli. –Nikada to ne govori, zarežao sam tada na nju.
Rasplakao sam je...


Da li je to bilo ono što je krila od
mene? Dubina njenih osećanja prema meni? Da to to sam čudovište njoj nije bilo
bitno, i da je mislila da je prekasno da se predomisli?


Nisam mogao da progovorim, jer su
radost i patnja bile prejake, sukob izmedju njih previše divlji da dozvoli
razuman odgovor. U autu je bila tišina, osim mirnog ritma njenog srca i
disanja.


“Gde je ostatak tvoje porodice?”
iznenada je upitala.


Duboko sam udahnuo – po prvi put
osećajući miris u autu sa bolom; navikavao sam se na ovo, shvatio sam sa
zadovoljstvom – i naterao sebe da ponovo budem opušten.


“Uzeli su Rozalin auto.” Parkirao sam
na slobodnom mestu pored njenog auta. Prikrio sam osmeh dok sam gledao njene
raširene oči. “Razmetljivo, zar ne?”


“Um, vau. Ako ima to, zašto se onda
vozi sa tobom?”


Rozali bi uživala u Belinoj
reakciji...kad bi bila objektivna prema Beli, što se verovatno ne bi dogodilo.


“Kao što sam
rekao, razmetljivo je. Pokušavamo to da prikrijemo.”


“Pa, baš vam i ne uspeva,” rekla mi
je, a onda se bezbrižno nasmejala.


Bezbrižnost, sasvim opušten zvuk
njenog smeha zagrejao je rupu u mojim grudima kao što je i učinio da mi se od
sumnje zavrti u glavi.


“Pa zašto je Rozali danas vozila ako
je previše upadljivo?” čudila se.


“Zar nisi primetila? Upravo kršim sva
pravila.”


Moj odgovor je trebao da bude srednje
zastrašujuć – pa se Bela, naravno, nasmešila na njega.


Nije me sačekala da joj otvorim
vrata, kao i prošle noći. Morao sam da se ponašam normalno ovde u školi – tako
da nisam mogao da se krećem dovoljno brzo da bih ovo sprečio – ali će
jednostavno morati da se navikne da se prema njoj ponašaju sa više učtivosti, i
to brzo.


Hodao sam blizu nje najviše što sam se
usudio – pažljivo posmatrajući na bilo koji znak da joj moja blizina smeta.
Njena ruka se dvaput trgla ka meni a onda bi je ona povukla nazad. Izgledalo je
kao da je želela da me dodirne... Disanje mi se ubrzalo.


“Zašto
uopšte imate takve automobile? Ako
želite diskretnost?” pitala je dok smo hodali.


“Iz zadovoljstva,” priznao sam. “Svi
volimo brzu vožnju.”


“Brojke,”
mrmljala je kiselim glasom.


Nije pogledala u moj kez kao odgovor
na to.


-Nuh-uh! Ne verujem! Kako je
dodjavola Beli ovo uspelo? Ne shvatam! Zašto?


Džesikina mentalna zapanjenost
prekinula mi je misli. Čekala je Belu, sklanjajući se od kiše ispod krova
kafeterije, sa Belinom zimskom jaknom preko ramena. Njene oči bile su široke u
neverici.


I Bela je nju primetila u sledećem
trenutku. Blaga pink boja prekrila joj je obraze kad je primetila Džesikin
izraz lica. Misli u Džesikinoj glavi jesu bile jasne na njenom licu.


“Hej, Džesika. Hvala što si se
setila,” Bela je pozdravila. Ispružila je ruku da uzme jaknu i Džesika joj je
dodala bez reči.


Trebam biti ljubazan prema Belinim
prijateljima, bilo da su dobri prijatelji ili ne. “Dobro jutro, Džesika.”


-Vau...


Džesika je još više izbuljila oči. Bilo
je čudno i zabavno...i,iskreno, malo sramota...za mene da shvatim koliko me je
to što sam blizu Bele smekšalo. Izgledalo je kao da me se više niko nije
plašio. Ako je Emet saznao za ovo, smejaće mi se do sledećeg veka.


“Er...zdravo,” mrmljala je Džesika, a
njene oči skrenule su na Belino lice, pune nekog značaja. “Pretpostavljam da se
vidimo na Trigonometriji.”


-Tako ćeš sve ispljunuti. Ne
prihvatam ne za odgovor. Detalji. Moram da saznam detalje! Ali Edvard KALEN!!
Život tako nije fer.


Beline usne su se trgle. “Da,
videćemo se.”


Džesikine misli su divljale dok je
žurila na svoj prvi čas, povremeno krišom gledajući na nas.


-Cela priča. Ne prihvatam ništa drugo.
Jesu li planirali da se nadju prošle noći? Jel izlaze zajedno? Koliko dugo?
Kako je mogla ovo da prećuti? Zašto bi? Ne može biti obična stvar – mora da je
ozbiljno zainteresovana za njega. Ima li drugog odgovora? Saznaću. Ne mogu da
podnesem ovo neznanje. Pitam se da li je imala uspeha s njim? Oh, padam u
nesvest... Džesikine misli odjednom su postale nepovezane, i pustila je
fantazije bez reči da joj se motaju u glavi. Trgao sam se na njena
razmišljanja, i ne samo zato što je Belu zamenila sobom u njenim mentalnim
slikama.


Ne može
biti tako. A opet...želeo sam...


Uzdržao
sam se od priznanja, čak i sebi. Na koliko još pogrešnih načina ću ja poželeti
Belu? Koji od njih će je na kraju ubiti?


Protresao
sam glavu i pokušao da razbistrim misli.


“Šta ćeš
joj reći?” pitao sam Belu.


“Hej!” besno je šapnula. “Mislila
sam da ne možeš da mi čitaš misli!”


“I ne mogu.” Buljio sam u nju,
pokušavajući da pronadjem smisao njenih reči. Ah – mora da smo mislili na istu
stvar u isto vreme. Hmm...to mi se svidjalo. “Kako god,” rekao sam joj, “mogu
da čitam njene – čekaće te u zasedi na času.”


Bela je zarežala, i pustila da joj
jakna sklizne niz ramena. Isprva nisam shvatio da mi je vraćala – ne bih joj je
tražio; više bih voleo da je zadrži...kao amajliju – pa nisam stigao da joj
ponudim pomoć. Dodala mi je jaknu, i provukla ruke kroz svoju, bez gledanja da
li su moje ruke ispružene da joj pomognu. Namrštio sam se na to, a onda
iskontrolisao izraz lica pre nego što primeti.


“Pa onda, šta ćeš joj
reći?”pritiskao sam je.


“Može mala pomoć? Šta ona želi da
zna?”


Nasmešio
sam se i protresao glavom. Hteo
sam da znam šta ona misli bez pomoći. “To nije fer.”


Oči su joj se skupile. “Ne, ti nećeš da
podeliš ono što znaš – e to nije fer.”


Tačno – nije volela dvostruke
standarde.


Stigli smo do vrata njenog kabineta
– gde ću morati da je ostavim; besposleno sam se pitao hoće li gospodja Koup
biti predusretljivija oko promene rasporeda mojih časova engleskog...
Skoncentrisao sam se. Mogu da ispadnem fer.


“Hoće da zna da li tajno
izlazimo,” tiho sam rekao. “I šta osećaš prema meni.”


Oči su joj se raširile – sada ne
iznenadjeno, nego dovitljivo. Gledale su me čitljivo. Izigravala je žrtvu.


“Joj,” mrmljala je. “Šta da joj
kažem?”


“Hmmm.” Uvek je pokušavala da me
natera da priznam više stvari od nje. Razmislio sam o odgovoru.


Svojevoljan pramen njene kose, pomalo vlažan
od magle, skliznuo joj je niz ramena, i uvio se na mestu gde je smešan džemper
prekrivao njenu ključnu kost. Privukao mi je pažnju...pažnju na ostale skrivene
linije...


Pažljivo sam posegnuo za njim,
ne dodirujući joj kožu – jutro je bilo dovoljno hladno i bez mog dodira – i
prikačio ga nazad na mesto u neurednu pundju da mi ne bi ponovo odvlačio
pažnju. Setio sam se kad joj je Majk Njutn bio dodirnuo kosu, i moja vilica se
stegla u sećanju. Bila se trgla od njega. Sada njena reakcija nije bila ni
slična; umesto toga, oči su joj se blago raširile, video se nagli priliv krvi
ispod njene kože, i iznenadno, neujednačeno kucanje njenog srca.


Pokušavao sam da prikrijem osmeh
dok sam joj odgovarao na pitanje.


“Pretpostavljam da možeš reći da
na prvo...ako nemaš ništa protiv – ,“ njen izbor, uvek njen izbor, “lakše je
nego bilo koje drugo objašnjenje.”


“Ne smeta mi,” šapnula je. Srce
joj još uvek nije kucalo normalnim ritmom.


“A što se drugog pitanja tiče...”
sada nisam mogao da sakrijem osmeh. “Pa, slušaću da bih i ja saznao odgovor.”


Hajde sad neka razmotri ovo.
Zadržao sam osmeh dok je šok prelazio njenim licem.


Brzo sam se okrenuo, pre nego što
zatraži još odgovora. Bilo mi je teško što ne mogu da joj dam šta god mi
zatraži. A želeo sam da čujem njene misli, ne svoje.


“Vidimo se na ručku,” doviknuo
sam joj preko ramena, izgovor da proverim da li još uvek bulji u mene sa
raširenim očima. Usta su joj bila širom otvorena. Ponovo sam se okrenuo, i
počeo da se smejem.


Dok sam se udaljavao, bio sam
nejasno svestan šokiranih i opažajućih misli oko sebe – očiju koje su se
prebacivale čas na Belino lice čas na moju odlazeću figuru. Nisam mnogo obraćao
pažnju na njih. Nisam mogao da se skoncentrišem. Bilo mi je dovoljno teško da
se krećem dozvoljenom brzinom dok sam prelazio raskvašen travnjak do mog
kabineta. Želeo sam da trčim – stvarno da trčim, toliko brzo da nestanem,
toliko brzo da bi se osećao kao da letim. Jedan deo mene je već leteo.


Obukao sam jaknu kada sam ušao na
čas, puštajući da me njena aroma okruži. Sada ću goreti – postaću otporan na
miris – i onda će mi biti lakše da ga ignorišem kasnije, kad budem ponovo bio s
njom na ručku...


Bilo je dobro što me nastavnici
nisu prozivali. Danas bi me možda uhvatili nespremnog, bez odgovora. Misli su
mi jutros bile na toliko različitih mesta; samo je moje telo bilo u učionici.


Naravno da sam gledao Belu. To je
postajalo uobičajeno – automatsko kao disanje. Čuo sam njen razgovor sa
demoralisanim Majkom Njutnom. Brzo je prebacila razgovor na Džesiku, i nacerio
sam se tako široko da se Rob Sojer, koji je sedeo s moje desne strane, vidno
trgao i odmakao dalje od mene.


-Uh. Jezivo.


Dobro, nisam ga potpuno izgubio.


Takodje sam klimavo motrio na
Džesiku, gledajući kako sprema pitanja za Belu. Jedva sam čekao četvrti čas,
deset puta više nego željna i zabrinuta ljudska devojka koja je želela svež
trač.


A slušao
sam i Andjelu Veber.


Nisam
zaboravio zahvalnost koju osećam prema njoj – na prvom mestu zato što oseća sve
lepe stvari prema Beli, a i za sinoćnu pomoć. Tako da sam čekao, tražio nešto
što ona želi. Pretpostavljao sam da će biti lako; kao i bilo koji drugi čovek,
mora da postoji neka stvarčica ili igračka koju je posebno želela. Nekoliko
njih, verovatno. Poslaću joj nešto anonimno i onda mogu reći da smo kvit.


Ali
Andjeline misli bile su isto nepredusretljive kao i Beline. Bila je čudno
zadovoljna za tinejdžerku. Srećna. Možda je ovo bio razlog zašto je bila tako
ljubazna – ona je bila jedna od onih retkih ljudi koji su imali ono što su
želeli i želeli ono što su imali. Kad nije obraćala pažnju na nastavnike i
beleške, mislila je na dvojicu brata blizanaca koje je ovog vikenda vodila na
plažu – predvidjajući njihovo uzbudjenje skoro majčinskim zadovoljstvom. Često je brinula o njima, i nije se
žalila... Veoma slatko.


Ali ne
od velike pomoći za mene.


Mora da postoji nešto što ona
želi. Samo moram da nastavim da tražim. Ali kasnije. Bilo je vreme za Belin čas
trigonometrije sa Džesikom.


Nisam
gledao kuda hodam dok sam išao ka engleskom. Džesika je već bila na svom mestu, nestrpljivo je tapkala stopalima o
pod dok je čekala da Bela stigne.


-Izgleda...utučeno. Zašto?
Možda se ništa ne dešava sa Edvardom Kalenom. To bi bilo razočaranje.
Osim...onda bi bio ponovo dostupan...Ako je slučajno zainteresovan za izlazak,
nemam ništa protiv da pomognem u tome...


Belino lice nije bilo utučeno,
već nerado. Brinula je – znala je da ću sve slušati. Nasmešio sam se sebi.


“Sve mi reci!” zahtevala je Džesika
dok je Bela skidala jaknu da je okači na stolicu. Kretala se obazrivo,
nevoljno.


-Uf,
tako je spora. Hajde da
predjemo na stvar!


“Šta želiš da znaš?”
odugovlačila je Bela dok je sedala na mesto.


“Šta se desilo sinoć?”


“Častio me večerom, i posle me
odvezao kući.”


-I onda? Hajde, mora da ima
nešto više od toga! Ionako laže, znam to. Podsetiću je.


“Kako si stigla kući tako
brzo?”


Video sam kako Bela prevrće
očima na sumnjivu Džesiku.


“Vozi kao manijak. Bilo je
užasno.”


Napravila je mali smešak, i
glasno sam se nasmejao, prekidajući obaveštenje gospodina Mejsona. Pokušao sam
da pretvorim smeh u kašalj, ali nikoga nisam prevario. Gospodin Mejson me
iznervirano pogledao, ali nisam se uopšte mučio da slušam misli iza toga.
Slušao sam Džesiku.


-Huh. Izgleda da govori
istinu. Zašto me tera da izvlačim ovo iz nje, reč po reč? Da sam na njenom
mestu, ja bih se hvalisala na sav glas.


“Jel to bilo kao sastanak – ti
si mu rekla da te tamo sačeka?”


Džesika je gledala kako
iznenadjenje prelazi Belinim licem, i bila je razočarana kako istinski je to
izgledalo.


“Ne – baš me iznenadilo što
sam ga tamo srela,” rekla joj je Bela.


-Šta se dešava?? “Ali danas te
je dovezao u školu? –Mora da ima još priče.


“Da - i to je bilo
iznenadjenje. Primetio je da sinoć nisam imala jaknu.”


-To i nije tako zabavno,
pomislila je Džesika, ponovo razočarana.


Umorio sam se od njenog
ispitivanja – želeo sam da čujem nešto što ne znam. Nadao sam se da nije
previše nezadovoljna da preskoči pitanja koja sam ja čekao.


“Znači da ponovo izlazite?”
zahtevala je Džesika.


“Ponudio se da me poveze u
Sijetl u subotu jer misli da moj kamionet neće izdržati – da li se to računa?”


-Hmm. On sigurno ima neki
način da...pa, da brine o njoj, tako nekako. Mora da ima nečeg s njegove
strane ako ne s njene. Kako je TO moguće? Bela je luda.


“Da,” odgovorila je Džesika
na Belino pitanje.


“Pa, onda,” zaključila je Bela.
“Da.”


“Vau...Edvard Kalen.” Bilo da
ga voli ili ne, ovo je bomba.


“Znam,” uzdahnula je Bela.


Njen glas ohrabrio je Džesiku.
–Konačno, zvuči kao da kapira! Mora da shvati...


“Stani!” rekla je Džesika,
odjednom se setivši svog najvažnijeg pitanja. “Jel te poljubio?” –Molim te reci
da. I onda opiši svaku sekundu!


“Ne,” promrmljala je Bela, a
onda pogledala dole u šake, lice joj se spustilo. “Ne ide to tek tako.”


-Prokletstvo. Kad bi... Ha. Izgleda da
želi to.


Namrštio sam se. Bela jeste
izgledala uznemireno zbog nečega, ali ne može biti zbog razočarenja kao što je
Džesika pretpostavljala. Nije mogla to da želi. Ne znajući to što ona zna. Nije
mogla da želi da bude tako blizu mojih zuba. Za ono što je ona znala, imao sam
otrovne zube.


Stresao sam se.


“A jel misliš da bi u
subotu...” podsticala je Džesika.


Bela je izgledala još
isfrustriranije dok je izgovarala, “Stvarno sumnjam u to.”


-Da, stvarno to želi. Šteta za
nju.


Da li se činilo da je Džesika
u pravu zbog toga što sam sve ovo posmatrao iz njene perspektive?


Na pola sekunde razmišljao sam
o ideji, nemogućnosti, ili kako bi bilo da pokušam da je poljubim. Moje usne na
njenima, hladno na toplom, pokorna svila...


I onda ona umire.


Protresao sam glavu, trgnući
se, i naterao sebe da obratim pažnju.


“O čemu ste pričali?” -Da li si
pričala s njim, ili si ga terala da izvlači svaku informaciju iz tebe kao ja
sad?


Žalosno sam se nasmejao.
Džesika nije bila daleko.


“Ne znam, Džes, o mnogo
stvari. Malo smo pričali o sastavu iz engleskog.”


Vrlo malo. Šire sam se
nasmejao.


-Oh, HAJDE! “Molim te, Bela!
Daj mi neke detalje!”


Bela je razmotrila to na
trenutak.


“Pa...okej, imam jedan.
Trebalo je da vidiš kako je konobarica flertovala s njim – bilo je tako
providno. Ali on uopšte nije obraćao pažnju na nju.”


Kako čudan detalj. Bio sam
iznenadjen što je Bela uopšte primetila. Izgledalo je kao vrlo nevažna stvar.


-Zanimljivo... “To je dobar
znak. Jel bila zgodna?”


Hmm. Džesiku je to više
zanimalo nego mene. Mora da je neka ženska stvar.


“Veoma,” rekla joj je Bela.
“Verovatno je imala devetnaest ili dvadeset.”


Džesika se momentalno setila
Majka na njihovom sastanku u ponedeljak uveče – Majk je bio malo previše
prijateljski nastrojen prema konobarici koja Džesiki uopšte nije bila zgodna.
Oterala je to sećanje i vratila se, gušeći iznerviranost, svojoj potrazi za
detaljima.


“Još bolje. Mora da mu se svidjaš.”


“Ja mislim da je tako,” tiho
je rekla Bela, a ja sam bio na ivici stolice, telo mi je bilo ukočeno. “Ali
teško je reći. Uvek je tako tajnovit.”


Mora da nisam bio tako providan
ili van kontrole kao što sam mislio. Ipak...opažljiva kakva je bila... Kako
nije provalila da sam zaljubljen u nju? Protrčao sam kroz naš razgovor, skoro
iznenadjen kako te reči nisam izgovorio naglas. Osećao sam kao da je znanje
bilo podtekst svake reči izmedju nas.


-Vau. Kako sediš tamo naspram
muškog modela i možeš da razgovaraš?


“Ne
znam odakle ti hrabrost da budeš sama s njim,” rekla je Džesika.


Šok
je prešao Belinim licem. “Zašto?”


Čudna reakcija. Šta je ona
mislila da hoću da kažem? “On je tako...” Koja je prava reč? “Zastrašujuć. Ja
ne bih znala šta da mu kažem.” Čak nisam mogla da pričam engleski danas s njim,
a sve što je rekao bilo je dobro jutro. Mora da sam zvučala kao totalni kreten.


Bela se nasmešila. “I ja imam
malih problema sa nepovezanošću kada sam blizu njega.”


Mora da pokušava da učini da
se Džesika oseća bolje. Bila je skoro prirodno pribrana kada smo zajedno.


“Ali dobro,” uzdahnula je
Džesika. “Neverovatno je zgodan.”


Belino lice iznenada je
postalo hladnije. Oči su joj sevnule na isti način kao kad je osudjivala neku
nepravdu. Džesika nije primetila promenu na njenom licu.


“U njemu ima mnogo više od
lepote,” brecnula se Bela.


-Uh. Sada već stižemo
donekle. “Stvarno? Kao šta?”


Bela je grizla usnu na
trenutak. “Ne znam kako da objasnim,” konačno je rekla. “Ali on je još
neverovatniji ispod svog lica.” Skrenula je pogled s Džesike, oči su joj bile
blago fokusirane kao da je buljila u nešto jako daleko.


Osećanje koje sam sada osetio
bilo je mnogo jače čak i od onoga što sam osećao kada su me Esme ili Karlajl
hvalili više nego što sam zasluživao. Isto, ali mnogo jače, intenzivnije.


-Prodaj prazne priče nekom
drugom – nema ničeg boljeg od njegovog lica! Osim ako nije njegovo telo.
Padanje u nesvest. “Jel to moguće?” kikotala se Džesika.


Bela se nije okrenula.
Nastavila je da bulji u daljinu, ignorišući Džesiku.


-Normalna osoba bi zlurado
gledala na ovo. Možda da postavim jednostavnije pitanje. Ha ha. Kao da pričam
sa detetom iz vrtića. “Znači svidja ti se?”


Ponovo sam se ukočio.


Bela nije pogledala u Džesiku.
“Da.”


“Misliš, stvarno ti se svidja?”


“Da.”


-Gledaj kako je pocrvenela!


Kao da sam i ja bio crven.


“Ali koliko ti se svidja?”
zahtevala je Džesika.


Kabinet za engleski je mogao i
da se zapali a ja ne bih primetio.


Belino lice sada je bilo blago
crveno – skoro da sam mogao da osetim tu toplinu iz mentalne slike.


“Previše,” šapnula je. “Više
nego što se ja njemu svidjam. Ali ne vidim šta bih mogla da uradim povodom
toga.”


-Pogodak! Šta je gospodin
Varner upravo pitao? “Um – koji broj, gospodine Varner?”


Bilo je dobro što Džesika nije
više mogla da ispituje Belu. Trebao mi je minut.


Šta je dodjavola ta devojka sada
mislila? –Više nego što se ja njemu svidjam? Odakle joj ta ideja? –Ali ne vidim
šta bih mogla da uradim povodom toga? Šta je to trebalo da znači? Nisam mogao
da pronadjem racionalno objašnjenje za te reči. Bile su praktično neobjašnjive.


Izgleda da ništa od toga ne mogu
da odobrim. Očigledne stvari, stvari koje su apsolutno imale smisla, nekako su
se izvrnule i okrenule naopačke u tom njenom bizarnom mozgu. Više nego što se
ja njemu svidjam. Možda još uvek ništa ne bi trebao da zaključujem.


Buljio sam u sat, stiskajući zube.
Kako su prosti minuti mogli biti tako nemoguće dugi za jednog besmrtnika? Gde
mi je perspektiva?


Vilica mi je bila stegnuta tokom
čitave lekcije iz trigonometrije gospodina Varnera. Više sam čuo od toga nego
od lekcije na mom času. Bela i Džesika nisu ponovo pričale, ali Džesika je
nekoliko puta krišom pogledala Belu, i jednom je njeno lice ponovo bilo sjajno
crvenkasto bez vidljivog razloga.


Ručak jednostavno nije mogao da
dodje dovoljno brzo.


Nisam bio siguran hoće li Džesika
dobiti neke od odgovora na koje sam ja čekao kad se čas završio, ali Bela je
bila brža od nje.


Čim je zvonilo, Bela se okrenula ka
Džesiki.


“Na engleskom, Majk me pitao da li
si rekla nešto o onom u ponedeljak uveče,” rekla je Bela, smešak joj se pojavio
u uglovima usana. Razumeo sam šta je ovo značilo – napad kao najbolja odbrana.


-Majk je pitao za mene? Radost je
odjednom načinila Džesikine misli neopreznim, mekšim, bez njihove uobičajene podrugljivosti.
“Šališ se! Šta si mu rekla?”


“Rekla sam da si rekla da ti je bilo
jako zabavno – i izgledao je zadovoljno.”


“Reci mi precizno šta je rekao i šta si
mu odgovorila!”


Bilo je jasno da je to sve što ću
danas dobiti od Džesike. Bela se smešila kao da je mislila isto. Kao da je
pobedila rundu.


Pa dobro, ručak će biti druga priča.
Imaću više uspeha u izvlačenju odgovora iz nje od Džesike, siguran sam u to.


Jedva sam podnosio da povremeno
proverim Džesiku tokom četvrtog časa. Nisam imao strpljenja za njene opsesivne
misli o Majku Njutnu. Previše sam ga trpeo u zadnje dve nedelje. Imao je sreće
što je još uvek živ.


Ravnodušno sam se kretao na času
fizičkog s Alis, tako smo se uvek kretali tokom fizičkih aktivnosti s ljudima.
Naravno, ona mi je bila partnerka. Bio je prvi čas badmintona. Smoreno sam
uzdahnuo, sporo zamahujući reketom da bi prebacio lopticu na drugu stranu.
Loren Melori je bila u drugoj ekipi; promašila je. Alis je brzo vrtela svoj
reket kao palicu, buljeći u plafon.


Svi smo mrzeli fizičko, posebno
Emet. Igre s udaranjem bile su uvreda njegovoj ličnoj filozofiji. Fizičko je
danas izgledalo gore nego obično – osećao sam se isto inervirano kao Emet svaki
put.


Pre nego što mi je glava eksplodirala
od nestrpljenja, treneer Klep nas je pustio ranije. Bio sam smešno zahvalan što
je preskočio doručak – nov pokušaj dijete – a glad kao posledica toga naterala
ga je da brzo napusti školu da bi negde pronašao mastan ručak. Obećao je sebi
da će ponovo početi sutra...


Ovo mi je dalo dovoljno vremena da
stignem do kabineta matematike pre nego što se Belin čas završi.


-Lepo se provedi, pomislila je Alis dok
je odlazila da pronadje Džaspera. –Samo još par dana strpljenja. Pretpostavljam
da nećeš pozdraviti Belu za mene, zar ne?


Ogorčeno sam protresao glavom. Da li
su svi mediji bili ovako samozadovoljni?


-Za tvoju informaciju, biće sunčano sa
obe strane obale ovog vikenda. Možda ćeš trebati da promeniš planove.


Uzdahnuo sam
dok sam nastavljao u suprotnom pravcu. Samozadovoljni, ali definitivno korisni.


Naslonio sam se na zid do vrata, čekajući. Bio
sam dovoljno blizu da čujem Džesikin glas kroz cigle isto tako dobro kao njene
misli.


“Danas nećeš sedeti s nama, jel tako?”
–Sva je srećna. Pretpostavljam da ima gomila stvari koje mi nije rekla.



“Mislim da ne,” rekla je Bela, čudno nesigurno.


Pa zar joj nisam obećao da ću biti s
njom na ručku? O čemu je mislila?


Zajedno su izašle iz učionice, i
obema su se oši raširile kad su ugledale mene. Ali mogao sam čuti samo Džesiku.


-Lepo. Vau. Ma naravno, ovde se
dogadja nešto mnogo više od onoga što mi ona priča. Možda ću je pozvati
večeras... Ili možda ne bi trebalo da je ohrabrujem. Ha. Nadam se da će samo
brzo protrčati pored nje. Majk je sladak ali...vau.


“Vidimo se kasnije, Bela.”


Bela je prišla, zastajući na korak od
mene, još uvek nesigurna. Koža preko jagodica joj je bila pink.


Sada sam je već dovoljno dobro
poznavao da budem siguran da razlog njenog oklevanja nije bio strah. Očigledno,
ovo je bilo zbog neke rupe koju je ona zamišljala izmedju njenih i mojih
osećanja. Više nego što se ja njemu svidjam. Apsurdno!


“Zdravo,” rekao sam, glas mi je bio
pomalo odsečan.


Lice joj je postalo svetlije. “Ćao.”


Izgleda da nije nameravala da kaže
bilo šta drugo, pa sam krenuo ka kafeteriji a ona je tiho hodala pored mene.


Ono sa jaknom je upalilo – njen miris
nije bio tako veliki udar kao obično. Bio je samo povećanje bola koji sam već
osetio. Mogao sam da ga ignorišem lakše nego što sam ikada verovao da ću moći.


Bela je bila nemirna dok smo čekali u
redu, odsutno se igrala sa rajsferšlusom njene jakne i nervozno se prebacivala
s noge na nogu. Često je bacala pogled na mene, ali kad god bi mi susrela pogled,
spustila bi ga dole kao da je bila posramljena. Da li je ovo bilo zato što je
toliko ljudi buljilo u nas? Možda je mogla da čuje glasne šapate – tračevi su
danas bili verbalni isto kao i mentalni.


Ili je možda shvatila da je u nevolji
po mom izrazu lica?


Ništa nije rekla dok sam joj uzimao
ručak. Nisam znao šta voli – bar ne još uvek – pa sam joj uzeo pomalo od svega.


“Šta to
radiš?” siknula je tihim glasom. “Ne uzimaš valjda sve to za mene?”


Odmahnuo sam
glavom, i gurnuo poslužavnik na pokretnu traku. “Pola je za mene, naravno.”


Skeptično je
podigla jednu obrvu, ali ništa više nije rekla dok sam plaćao hranu i otpratio
je do stola za kojim smo sedeli prošle nedelje pre njenog katastrofičnog
iskustva sa odredjivanjem krvnih grupa. Činilo se kao da je odtad prošlo mnogo više od par dana. Sada je sve
bilo drugačije.


Ponovo je sela nasuprot mene. Gurnuo
sam joj poslužavnik.


“Uzmi šta god
želiš,” ohrabrivao sam je.


Uzela je jabuku i vrtela je u rukama,
sa zamišljenim izrazom lica.


“Nešto sam radoznala.”


Koje iznenadjenje.


“Šta bi uradio da te neko izazove da
pojedeš hranu?” nastavila je niskim tonom koji ljudske uši ne mogu da čuju.
Besmrtne uši bile su druga stvar, ako su obraćale pažnju. Verovatno sam nešto
trebao ranije da im kažem...


“Ti si uvek radoznala,” požalio sam se.
Pa dobro. Nije da nikad pre nisam morao da jedem. To je bio deo glume.
Neprijatni deo toga.


Dohvatio sam najbližu stvar, i gledao
je u oči dok sam odgrizao mali zalogaj nečega, šta god to bilo. Nisam mogao da
pogodim bez gledanja. Bilo je isto muljavo i tvrdo kao i sva druga ljudska
hrana. Brzo sam žvakao i udahnuo, pokušavajući da ne napravim grimasu. Mali
komad hrane kretao se sporo i neugodno niz moje grlo. Uzdahnuo sam kad sam
pomislio da ću kasnije morati da ga povratim. Odvratno.


Belin izraz lica bio je šokiran.
Impresioniran.


Hteo sam da prevrnem očima. Naravno da
smo dobro izvežbali takve obmane.


“Ako bi te neko izazvao da pojedeš zemlju,
mogla bi, zar ne?”


Nos joj se nabrao i nasmešila se. “Jednom
sam to i uradila...za opkladu. Nije bilo tako loše.”


Nasmejao sam se. “Pretpostavljam da ne
bi trebao da budem iznenadjen.”


-Izgleda da im je prijatno, zar ne? Dobar
govor pokretima. Posle ću reći Beli svoje mišljenje. Naginje se prema njoj baš
kao što bi i trebao, da je zainteresovan. I izgleda zainteresovano.
Izgleda...savršeno. Džesika je uzdahnula. –Njami.


Susreo sam Džesikin radoznali pogled, i
nervozno je pogledala u stranu, kikoćući se devojci do nje.


-Hmmm. Verovatno bi trebalo da se držim
Majka. Stvarnost, ne fantazija...


“Džesika
analizira svaki moj pokret,” informisao sam Belu. “Kasnije će ti podneti
izveštaj.”


Ponovo sam joj
gurnuo poslužavnik s hranom – picu, shvatio sam – pitajući se kako najbolje da
počnem. Moja ranija
frustracija buknula je dok su mi reči odzvanjale u glavi: Više nego što se ja
njemu svidjam. Ali ne vidim šta bih mogla da učinim povodom toga.


Uzela je zalogaj istog parčeta pice.
Zapanjilo me je koliko poverenja je imala. Naravno, ona nije znala da sam nisam
toliko otrovan da bi je deljenje hrane sa mnom povredilo. Ipak, očekivao sam da
se drugačije ponaša prema meni. Kao prema nečemu drugačijem. Ali nikad to nije
uradila – bar ne u negativnom smislu...


Počeću blago.


“Znači konobarica je bila zgodna, jel
tako?”


Ponovo je podigla obrvu. “Stvarno nisi
primetio?”


Kao da bi ijedna žena mogla da se nada
da mi odvuče pažnju s Bele. Ponovo apsurd!


“Ne. Nisam obraćao pažnju. Mislio sam na
mnogo drugih stvari.” Ni u najmanjoj količini kao na to kako joj je ona tanka
bluza meko pristajala...


Dobro je što je danas obukla taj ružni
džemper.


“Jadna devojka,” rekla je Bela smešeći
se.


Svidjalo joj se to što mi konobarica
uopšte nije bila interesantna. Mogao sam to da razumem. Koliko puta sam ja
zamišljao tog nesposobnog Majka Njutna u kabinetu za biologiju?


Nije mogla da poveruje u to da njena
ljudska osećanja, ostvarenje sedamnaest kratkih smrtnih godina, mogu biti jača
od besmrtnih strasti koje su se skupljale u meni čitav vek.


“Nešto što si rekla Džesiki...” nisam
mogao da zadržim opušten glas. “Pa, smeta mi.”


Odmah se postavila u odbramben stav.
“Nisam iznenadjena da si čuo nešto što ti se ne svidja. Znaš šta kažu za one
koji prisluškuju.”


Oni koji prisluškuju nikad ne čuju
dobro o sebi, tako je glasila izreka.


“Upozorio sam te da ću slušati,”
podsetio sam je.


“A ja sam tebe upozorila da ne želiš da
znaš sve što ja mislim.”


Ah, mislila je na ono kad sam je
rasplakao. Žaljenje mi je načinilo glas dubljim. “Jesi. Ali ipak, nisi potpuno
u pravu. Ja želim da znam šta misliš – sve.
Samo želim...da ne misliš neke stvari.”


Još polovičnih laži. Znao sam da ne bih
trebao da želim da ona brine za mene. Ali jesam. Naravno da jesam.


“To je sasvim različito,” gundjala je, mrko
me gledajući.


“Ali to u ovom trenutku nije poenta.”


“Šta je onda?”


Nagnula se ka meni, ruka joj je blago
prelazila preko grla. To mi je privuklo oko – odvuklo mi pažnju.


-Skoncentriši se, naredio sam sebi.


“Zar stvarno veruješ da je tebi više
stalo do mene nego meni do tebe?” pitao sam. To pitanje je meni zvučalo smešno,
kao da sam na brzinu izgovorio te reči.


Oči su joj se raširile, a disanje
zaustavilo. Onda je skrenula pogled, brzo trepćući. Disanje joj je preraslo u
tiho dahtanje.


“Ponovo to radiš,” mrmljala je.


“Šta?”


“Zaslepljuješ me,” priznala je,
ratoborno susrećući moje oči.


“Oh.” Hmm. Nisam bio baš siguran šta da
uradim povodom toga. Isto tako sam bio siguran da nisam želeo da je
zaslepljujem. Još uvek sam bio iznenadjen da mogu. Ali to nije pomagalo
napretku razgovora.


“Nisi ti kriv.” Uzdahnula je. “Ne možeš
to da sprečiš.”


“Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje?” zahtevao
sam.


Buljila je u sto. “Da.”


To je bilo sve
što je rekla.


“Da, u smislu da ćeš odgovoriti, ili
da, stvarno to misliš?” nestrpljivo sam pitao.


“Da, stvarno tako mislim,” rekla je ne
pogledavši me. U njenom glasu se nazirala slaba tuga. Ponovo je pocrvenela, i
nesvesno počela da gricka usnu.


Odjednom sam shvatio da joj je bilo
teško da ovo prizna, zato što je stvarno u to verovala. A ja nisam bio ništa
bolji od one kukavice Majka, tražeći joj da potvrdi svoja osećanja pre nego što
ja potvrdim svoja. Nije bilo važno što sam osećao da sam potpuno razjasnio
osećanja sa svoje strane. Ona to nije shvatila, tako da nisam imao opravdanje.


“Nisi u pravu,” obećao sam joj. Mora
čuti nežnost u mom glasu.


Bela me pogledala neprozirnim očima,
ništa ne odajući. “Ne možeš to da znaš,” šapnula je.


Ona je mislila da sam ja potcenjivao
njena osećanja zato što nisam mogao da joj čujem misli. Ali, u stvari, problem
je bio u tome što je ona potcenjivala moja.


“Zbog čega misliš da je tako?” pitao
sam se.


Ponovo je buljila u mene, sa brazdom
izmedju očiju, grizući usnu. Po milioniti put, očajno sam želeo da samo mogu da
je čujem.


Hteo sam da je preklinjem da mi kaže s
kojom misli se borila, ali podigla je prst da bi me zaustavila.


“Pusti da razmislim,” zatražila je.


Dok
jednostavno organizuje svoje misli, mogao bi da budem strpljiv.


Ili mogu da se pretvaram da jesam.


Stisla je šake, skupljajući i šireći
svoje tanke prste. Gledala je u svoje šake kao da pripadaju nekom drugom dok je
govorila.


“Pa, na stranu ono očigledno,” mrmljala
je. “Ponekad... Ne mogu biti sigurna – ja ne znam da čitam misli – ali ponekad
se čini kao da pokušavaš da se oprostiš dok govoriš nešto drugo.” Nije me
pogledala.


Nije joj to izmaklo, zar ne? Da li je
shvatila da me je jedino slabost i sebičnost tamo zadržavala? Da li je zbog
toga drugačije mislila o meni?


“Opažljivo,” disao sam, i užasnuto
gledao kako joj bol izvrće izraz lica. Požurio sam da opovrgnem njenu
pretpostavku. „Bas zato i
nisi u pravu,“ počeo sam, a onda zastao, prisećajući se prvih reči njenog
objašnjenja. Uznemiravale su me, iako nisam bio siguran da sam dobro razumeo.
„Šta podrazumevaš pod ’očiglednim’?“


„Pa, pogledaj me,“ rekla je.


I bio sam gledao. Sve što sam ikada
radio bilo je gledanje u nju. Šta hoće da kaže?


„Ja sam potpuno obična,“ objasnila je.
„Dobro, osim toga što su me loše stvari kao sva ona iskustva u kojima zamalo da
poginem i moja nespretnost skoro onesposobile. A pogledaj sebe.“ Pokazala je
rukom prema meni, kao da je to bilo nešto tako očigledno da ga nije ni potrebno
objašnjavati.


Ona je mislila da je obična? Mislila je
da sam ja nekako bolji od nje? Po čijem mišljenju? Blesavih, zatucanih, slepih
ljudi kao što je Džesika ili gospodja Koup? Kako nije mogla da shvati da je ona
najlepša...najizvanrednija... Ne postoji dovoljno reči kojima bih je opisao.


A ona o tome nije imala pojma.


„Ne vidiš sebe baš najjasnije, znaš,“
rekao sam joj. „Priznajem da si privlačna za loše stvari...“ smejao sam se bez
humora. Zla sudbina koja ju je lovila nije mi bila smešna. Nespretnost, s druge
strane, bila je nekako smešna. Draga. Da li bi mi verovala kad bih joj rekao da
je lepa, i spolja i iznutra? Možda bih je tako bolje ubedio. „Ali ti nisi čula
šta je svaki ljudski muškarac mislio o tebi tvog prvog dana ovde.“


Ah, nada, oduševljenje, željnost tih
misli. Brzina kojom su se preokrenule u nemoguće fantazije. Nemoguće, zato što
ona nije želela nijednog od njih.


Ja sam bio onaj kome je rekla da.


Mora da mi je osmeh bio samozadovoljan.


Lice joj je bilo iznenadjeno. „Ne verujem
u to,“ mrmljala je.


„Veruj mi jednu stvar – ti si sve suprotno
od običnog.“


Samo njeno postojanje bilo je dovoljno da
opravda stvaranje celog sveta.


Nije navikla na komplimente, mogao sam to
videti. Još jedna stvar na koju će jednostavno morati da se navikne. Pocrvenela
je, i promenila temu. „Ali ja se ne opraštam.“


„Zar ne vidiš? To dokazuje da sam ja
u pravu. Ja najviše brinem, jer ako bih to mogao da uradim...“ Da li ću ikada
biti dovoljno nesebičan da uradim pravu stvar? Protresao sam glavu u očajanju.
Morao bih da pronadjem snagu. Ona je zaslužila život. Ne ono što joj je Alis
predvidela. „Ako je odlazak ispravna stvar...“ A morala je biti ispravna stvar,
zar ne? Nesmotreni andjeo ne postoji. Beli nije bilo mesto sa mnom. „Onda ću
povrediti sebe da ne bih tebe povredio, da bi ti bila bezbedna.“


Dok sam izgovarao te reči, zakleo sam
se da će tako i biti.


Buljila je u mene. Nekako, moje reči
su je naljutile. „A misliš da ja ne bih uradila isto?“ besno je zahtevala.


Tako besna – tako meka i lomljiva.
Kako bi ona ikada nekog mogla da povredi? „Ti nikad nećeš morati da biraš,“
rekao sam joj, ponovo utučen širokom razlikom izmedju nas.


Buljila je u mene, zabrinutost je
zamenila ljutnju u njenim očima izmedju kojih se pojavio mali nabor.


Nešto stvarno nije bilo u redu s ovim
svetom ako tako dobar i lomljiv nije zasluživao andjela čuvara da ga čuva od
nevolja.


-Pa dobro, pomislio sam s crnim
humorom, bar ima vampira čuvara.


Nasmešio sam se. Kako sam obožavao
svoj izgovor da ostanem. „Naravno, čuvati tebe počinje da bude redovna
okupacija koja zahteva moje stalno prisustvo.“


I ona se nasmešila. „Danas niko nije
pokušao da me ubije,“ blago je rekla, a onda na pola sekunde lice joj je
postalo zamišljeno pre nego što su njene oči ponovo postale neprozirne.


„Još uvek,“ suvo sam dodao.



„Još uvek,“ složila se na moje iznenadjenje. Očekivao sam da porekne
bilo kakvu potrebu za zaštitom.


-Kako je mogao? Taj sebični magarac!
Kako je mogao to da nam uradi? Rozalin probijajući mentalni vrisak razbio mi je
koncentraciju.


„Polako, Rouz,“ čuo sam Emeta kako
šapuće s druge strane kafeterije. Ruka mu je bila oko njenih ramena, čvrsto je
držajući pored njega – zadržavajuči je.


-Izvini, Edvarde, pomislila je Alis s
krivicom. –Ona misli da je Bela saznala previše iz vašeg razgovora...i, pa,
bilo bi još gore da joj nisam odmah rekla istinu. Veruj mi.


Trgnuo sam se na mentalnu sliku koja
je usledila, na ono što bi se desilo da sam rekao Rozali da Bela zna da sam
vampir u kući, gde Rozali nije morala da se suzdržava. Morao bih da sakrijem
svog Aston Martina negde izvan države ako se ne bi smirila dok se ne završi
škola. Prizor mog omiljenog auta, unakaženog i u plamenu, bio je uznemirujuć –
iako sam znao da sam zaslužio kaznu.


Ni Džasper nije bio ništa srećniji.


Raspraviću se sa ostalima kasnije.
Imao sam samo malo vremena da budem s Belom, i neću ga uzalud trošiti. A Alis
me podsetila da imam neka posla koja treba da rešim.


„Imam još jedno pitanje za tebe,“
rekao sam, isključujući Rozalinu mentalnu histeriju.


„Pucaj,“ rekla je Bela, smešeći se.


„Jel stvarno moraš da ideš u Sijetl
ove subote, ili je to samo izgovor da ne bi morala da odbiješ sve tvoje
udvarače?“


Složila mi je grimasu. „Znaš, još
uvek ti nisam oprostila ono s Tajlerom. Ti si kriv što je umislio da idem s
njim na maturu.“


„Oh, ma on bi pronašao šansu da te
pita i bez mene – iskreno, samo sam hteo da ti vidim lice.“


Sada sam se smejao, prisećajući se
njenog zaprepašćenog izraza lica. Ni zbog čega što sam joj ikada rekao o svojoj
mračnoj priči nije izgledala tako užasnuto. Istina je nije uplašila. Želela je
da bude sa mnom. Zapanjujuće.


„A da sam te ja pitao, da li bi
odbila mene?“


„Verovatno ne,“ rekla je. „Ali bih
ti kasnije otkazala – pretvarala bih se da sam bolesna ili da sam izvrnula
članak.“


Kako čudno. „Zašto bi to uradila?“


Protresla je glavom, kao da je bila
razočarana što nisam odmah shvatio.


„Nikad me nisi video na fizičkom,
pretpostavljam, ali sam mislila da ćeš ipak shvatiti.“


Ah. „Misliš na ono da ne možeš da
hodaš po ravnoj, stabilnoj površini a da se ne sapleteš?“


„Očigledno.“


„To ne bi bio problem. Sve je u
onom koji vodi.“


Na kratak delić sekunde, bio sam
skrhkan idejom da je držim u svojim rukama na plesu – gde bi sigurno nosila
nešto lepo i nežno umesto ovog groznog džempera.


Savršeno jasno sam se sećao kako se
njeno telo osećalo ispod mog kada sam je sklonio s puta nailazećeg kombija.
Jače nego panike, očaja i razočarenja, mogao sam da se setim tog osećaja. Bila
je tako topla i nežna, lako se uklapajući u moj kameni oblik...


Istrgao sam se iz tog sećanja.


„Ali nikad mi nisi rekla –„ brzo sam
rekao da bih je sprečio da se raspravlja sa mnom o svojoj trapavosti, što je
očigledno nameravala da uradi. „Jel si rešena da ideš u Sijetl, ili ti ne bi
smetalo da odemo negde drugde?“


Zaobilazni put – puštam je da bira
ne dajući joj opciju da na dan pobegne od mene. Uopšte nije fer s moje strane.
Ali, nešto sam joj obećao prošle noći...a ideja o tome da ga ispunim mi se
svidjala – skoro isto toliko koliko me užasavala.


U subotu će biti sunčano. Mogao
bih da joj pokažem pravog sebe, ako sam dovoljno hrabar da izdržim njen užas i
gadjenje. Znao sam pravo mesto gde bih mogao tako da rizikujem...


„Otvorena sam za alternative,“
rekla je Bela. „Ali moram da tražim jednu uslugu.“


Uslovljeno da. Šta bi želela od
mene?


„Koju?“


„Smem li ja da vozim?“


Jel ovo bio njen smisao za humor?
„Zašto?“


„Pa, najviše zbog toga što kad sam
rekla Čarliju da idem u Sijetl, posebno je pitao da li idem sama, a u to vreme
sam još uvek trebala da idem sama. Ako bi ponovo pitao, verovatno ne bih
lagala, ali mislim da neće ponovo pitati, a ostavljanje mog kamioneta u kući
samo bi bespotrebno ponovo otvorilo temu. A drugi razlog, tvoja vožnja me plaši.“


Prevrnuo sam očima na to. „Od svih
stvari o meni koje bi mogle da te uplaše, ti brineš zbog moje vožnje.“ Iskreno,
njen mozak je radio naopačke. Zgadjeno sam protresao glavu.


-Edvarde, hitno je pozvala Alis.


Odjednom, buljio sam u krug
osvetljen suncem, uhvaćen u jednoj od Alisinih vizija.


To mesto sam dobro poznavao,
upravo sam tu razmišljao da odvedem Belu – mali proplanak gde niko nikad osim
mene nije dolazio. Tiho, zgodno mesto gde sam mogao da računam na to da ću biti
sam – dovoljno daleko od svakog traga civilizacije da je čak i moj um mogao
biti u miru i tišini.


Alis ga je takodje prepoznala,
zato što me je skoro videla tamo u drugoj viziji – jednoj od onih isprekidanih,
nerazgovetnih vizija koje mi je Alis pokazala ono jutro kad sam spasio Belu od
kombija.


U toj isprekidanoj viziji, nisam
bio sam. A sada je bilo jasno – Bela je bila tamo sa mnom. Znači bio sam
dovoljno hrabar. Buljila je u mene, duga je prelazila njenim očima, lice joj je
bilo nerazumljivo.


-To je isto mesto, pomislila je
Alis, lice joj je bilo puno straha koji se nije uklapao s vizijom. Napetost,
možda, ali strah? Šta je mislila pod onim, isto mesto?


A onda sam video.


-Edvarde! piskavo se pobunila Alis. –Ja
je volim, Edvarde!


Zlobno sam je isključio.


Ona nije volela Belu na način na
koji sam je ja voleo. Njena vizija je bila nemoguća. Pogrešna. Nekako je bila
zaslepljena, videla je nemogućnosti.


Nije prošlo ni pola sekunde. Bela
mi je radoznalo gledala lice, čekajući da odobrim njen zahtev. Da li je na blic
videla strah, ili je bilo prebrzo za nju?


Skoncentrisao sam se na nju, na
naš nedovršen razgovor, gurajući Alis i njene defektne, lažljive vizije daleko
iz svojih misli. Nisu zaslužile moju pažnju.


Ipak, nisam bio u stanju da
zadržim veseli ton našeg zezanja.


„Zar ne bi želela da kažeš ocu da
ćeš provesti dan sa mnom?“ pitao sam, tama mi je curila u glas.


Ponovo sam odgurnuo vizije,
pokušavajući da ih odgurnem što dalje, da ih sprečim da mi trepere u glavi.


„Kod Čarlija, što manje zna to
bolje,“ rekla je Bela, potpuno sigurna u tu činjenicu. „A gde uopšte idemo?“


Alis nije bila u pravu. Skroz nije
bila u pravu. Nije bilo šansi za to. I to je samo stara vizija, sada nevažeća.
Stvari su se promenile.


„Biće lepo vreme,“ polako sam
rekao, boreći se protiv panike i neodlučnosti. Alis nije bila u pravu.
Nastaviću kao da nisam ništa čuo ni video. „Tako da ću se držati dalje od
javnosti...a ti možes da ostaneš sa mnom, ako želiš.“


Bela je odmah shvatila; oči su joj
bile svetle i željne. „I pokazaćeš mi ono što si mislio, ono za sunce?“


Možda će, kao i mnogo puta pre,
njena reakcija biti suprotna od onog što ja očekujem. Nasmešio sam se na tu
mogućnost, boreći se da se vratim svetlijim trenucima. „Da. Ali...“ Ona još
uvek nije prihvatila. „Ako ne želiš da budeš...sama sa mnom, više bih voleo da
ne ideš u Sijetl sama. Drhtim od pomisli na nevolje na koje bi mogla da naletiš
u gradu te veličine.“


Stisnula je usne; bila je
uvredjena.


„Feniks je tri puta veći od
Sijetla – samo po naseljenosti. Po fizičkoj veličini – „


„Ali očigledno tvoj red za
umiranje nije bio u Feniksu,“ rekao sam, prekinući njena opravdanja. „Tako da
bih više voleo da ostaneš sa mnom.“


Mogla bi zauvek da ostane i ne bi
bilo dovoljno.


Ne bih trebao tako da mislim. Mi
nismo imali večnost. Sekunde koje prolaze računale su se više nego ikada pre;
nju je svaka sekunda menjala dok sam ja ostajao nepromenjen.


„I ne smeta mi da budem sama s
tobom,“ rekla je.


Ne – zato što su joj instinkti
bili naopaki.


„Znam,“ uzdahnuo sam. „Ipak bi
trebala da kažeš Čarliju.“


„Zašto bih dodjavola to uradila?“
pitala je, zvučeći zgroženo.


Buljio sam u nju, vizije koje
nisam uspeo skroz da ugušim zgadjeno su mi se vrtele u glavi.


„Da bi mi dala neki mali razlog
da te vratim,“ siktao sam. Trebala bi da mi da toliko – jednog svedoka da me
prisili da budem oprezan.


Zašto mi je Alis baš sad ovo
rekla?


Bela je glasno uzdahnula, i dugo
buljila u mene. Šta je videla?


„Mislim da ću rizikovati,“ rekla
je.


Uh! Da li je dobijala neko
uzbudjenje rizikujući svoj život? Neki udar adrenalina za kojim je žudela?


Mrko sam pogledao Alis, koja je
srela moj pogled svojim upozoravajućim. Pored nje, Rozali je besno gledala, ali
nisam mogao više da brinem. Neka uništi auto. To je ionako samo igračka.


„Hajde da pričamo o nečemu
drugom,“ iznenada je predložila Bela.


Pogledao sam je, pitajući se kako
može da bude tako nesvesna onog što je stvarno važno. Zašto nije na mene
gledala kao na čudovište koje jesam?


„O čemu hoćeš da pričamo?“


Pogledala je levo-desno, kao da
je proveravala da neko ne prisluškuje. Mora da je planirala da uvede još jednu
temu povezanu s mitovima. Oči su joj se na sekundu zaledile a telo joj se
ukrutilo, a onda je pogledala u mene.


„Zašto ste išli na te Kozje stene
prošlog vikenda...u lov? Čarli je rekao da to dobro mesto za planinarenje, zbog
medveda.“


Tako nesvesna. Buljio sam u nju,
podižući jednu obrvu.


„Medvedi?“ dahtala je.


Suvo sam se nasmejao, gledajući
kako je to primila. Da li će je ovo naterati da me shvati ozbiljno? Da li će
išta?


Pribrala se. „Znaš, sada nije
sezona medveda,“ strogo je rekla, skupljajući oči.


„Ako pročitaš pažljivo, zakoni važe
samo za lov oružjem.“


Ponovo je izgubila kontrolu nad
izrazom lica. Usta su joj se otvorila.


„Medvedi?“ ponovo je rekla, sada je
više zvučalo na pitanje nego na šokirano dahtanje.


„Emetu je grizli omiljeni.“


Gledao sam njene oči i kako prima
ovo.


„Hmm,“ mrmljala je. Uzela je
zalogaj pice, gledajući dole. Zamišljeno je žvakala, a onda uzela piće.


„Pa,“ rekla je, konačno podižući pogled. „Šta
je tebi omiljeno?“


Pretpostavljam da sam trebao da
očekujem nešto kao ovo, ali nisam. Bela je uvek bila radoznala, u najmanju
ruku.


„Puma,“ grubo sam rekao.


„Ah,“ rekla je neutralnim tonom. Srce joj je i
dalje ravno i smireno kucalo, kao da smo raspravljali o omiljenim restoranima.


Dobro onda. Ako je želela da se
ponaša kao da ovo nije ništa neobično...


„Naravno, moramo paziti da ne
utičemo negativno na okruženje nerazumnim lovom,“ rekao sam joj odvojenim i
kliničnim glasom. „Pokušavamo da se usredsredimo na oblasti koje su
prenaseljene krvoločnim zverima – idemo daleko koliko je potrebno. Ovde uvek
ima mnogo jelena i losova, i oni mogu da posluže, ali gde je zabava u tome?“


Slušala je sa ljubazno
zainteresovanim izrazom lica, kao da sam nastavnik koji drži predavanje. Morao
sam da se nasmejem.


„Gde tačno,“ smireno je mrmljala,
uzimajući još jedan zalogaj pice.


„Rano proleće je Emetova omiljena
sezona medveda,“ rekao sam, nastavljajući s predavanjem. „Upravo se bude iz
zimskog sna, tako da su razdražljiviji.“


Prošlo je sedamdeset godina, i još
uvek nije prevazišao gubitak tog prvog meča.


„Nema ničeg zanimljivijeg od
razdraženog grizlija,“ složila se Bela, svečano klimajući glavom.


Nisam mogao da zadržim prigušen
smeh dok sam odmahnuo glavom na njenu nelogičnu smirenost. Mora da se
pretvarala. „Molim te, reci mi šta stvarno misliš.“


„Pokušavam to da zamislim – ali ne
mogu,“ rekla je, izmedju očiju joj se pojavio nabor. „Kako lovite medvede bez
oružja?“


„Oh, imamo mi oružje,“ rekao sam
joj, a onda joj se široko osmehnuo. Očekivao sam da se trgne, ali ona me je
vrlo smireno gledala. „Samo ne tu vrstu na koju oni misle kad sastavljaju
zakone o lovu. Ako si ikada videla napad medveda na televiziji, moći ćeš da
zamisliš Emeta u lovu.“


Pogledala je prema stolu za kojim su
ostali sedeli, i naježila se.


Konačno. A onda sam se nasmejao
sebi, jer sam znao da deo mene želi da ona ostane nesvesna.


Njene tamne oči sada su bile raširene
i duboke dok je buljila u mene. „Jesi i ti kao medved?“ pitala je skoro
šapatom.


„Više kao lav, ili mi barem tako
kažu,“ rekao sam joj, pokušavajući da ponovo zvučim odvojeno. „Možda na to
utiče ono što najviše volimo da jedemo.“


Usne su joj se malo skupile u
uglovima. „Možda,“ ponovila je. A onda je nagnula glavu na stranu, a u očima
joj se odjednom jasno videla radoznalost. „Hoću li to možda nekad videti?“


Nisu mi trebale slike iz Alisine
glave da bih ilustrovao ovaj užas – i moja mašta je bila sasvim dovoljna.


„Apsolutno ne,“ zarežao sam na nju.


Trgla se od mene, oči su joj bile zbunjene
i uplašene.


I ja sam se nagnuo, želeći da postavim
prostor izmedju nas. Nikada neće to videti, zar ne? Nikako da uradi nešto da mi
pomogne da je održim u životu.


„Previše strašno za mene?“ pitala je
ravnim glasom. Srce joj je, kako god, još uvek brzo kucalo.


„Da je to u pitanju, poveo bih te
večeras,“ odgovorio sam kroz zube. „Tebi je stvarno potrebna jedna dobra doza
straha. Ništa ti ne bi više koristilo od ovoga.“


„Zašto onda ne?“ zahtevala je, nezastrašeno.


Mračno sam gledao u nju, čekajući da
se uplaši. Ja sam se plašio. Mogao sam jasno da zamislim Belu u mojoj blizini
dok lovim...


Njene oči su i dalje bile radoznale,
nestrpljive, ništa više od toga. Čekala je na svoj odgovor, ne popuštajući.


Ali bilo je vreme za čas.


„Kasnije,“ brecnuo sam se, i digao se
na noge. „Zakasnićemo.“


Dezorijentisano je pogledala oko
sebe, kao da je zaboravila da smo bili na velikom odmoru. Kao da je zaboravila čak
i da smo bili u školi – iznenadjena da nismo bili sami na nekom privatnom
mestu. Tačno sam razumeo taj osećaj. Bilo je teško setiti se ostatka sveta kad
sam bio s njom.


Brzo je ustala, zanevši se, i
prebacila ranac preko ramena.


„Kasnije onda,“ rekla je, i mogao sam
videti odlučnost u njenom glasu; držaće me za reč.
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
11. Ispitivanja
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: Midnight sun-
Jump to: